vecymepig

Dom koji odiše luksuzom i stilom: Lepa Brena otvorila vrata svoje velelepne vile (FOTO)

❤️ Click here: Pesme koje imaju izvesne slicnosti(obrade i/ili plagijati)

Koliko je to istina pokazade iskopavanja koja de preduzeti istoridari i arbeolozi. FFT analizator spektra sa kontrolom frekvencijskog koraka FFT je po prirodi transformacija osnovnog opsega.

Na drugom mestu naveli smo izvestan broj tih klasifikacija;4 ovde cerno se ograničiti da, primera radi, samo podsetimo na neke fra trije K um ite klanovi stvari klasirane u svaki klan soko ribolovac dim, orlovi nokti, neka stabla, itd. Ved i zbot toga vredelo bl povedatl upotrebu meda u svakodnevnoj Ishrant Jugoslovenskl prosek potroSnje je Ispod poia kg, godlSnje, Sto je vrlo malo u poredenju s nekJm druglm zemljama gde potroinja Iznosf J nekollko kg po osobl godlinje. Ova razlika izmedu kategorije vremena i odgovarajućih osećaja mogla bi se povući i u pogledu prostora ili uzroka. GaMiej je bezuspebno poku- bavao da odredi sile koje deiuju u pojavi vakuuma, a njegov ucenik Tori- beli TorrceIN nabmio je prvi barometar i izmerio atmosferski pritisak.

Dom koji odiše luksuzom i stilom: Lepa Brena otvorila vrata svoje velelepne vile (FOTO) - Sve što ovde želimo da utvrdimo jeste da između tih nerazgovetnih klica urna, s jedne, i uma u pravom smislu reči, s druge strane, postoji udaljenost poput one koja razdvaja osobine mineralnih elemenata od kojih je sazdano živo bioljio svoju misao upor. Kao detektori u optickim merenjima koriste se kvantni detektori i termicki detektori.

ELEMENTARNI OBLICI RELIGIJSKOG ZlVOTA Totemistički sistem u Australiji Napisao Emil Dirkem PROSVETA ĆM ILE DURKHEIM Les formes elćmentaires de la vie religieuse Le systeme totemrique en Australie Presses Universitaires de France, Paris, 1968. PETROV E M M JI R M P K E M PR E D G O VO R SOCIOLOGIJA RELIGIJE E M ILA DIRKEM A Kažu da se Emil Dirkem, pisae knjige koja je pred nama, prolazeći za jedne šetnje pored otvorenih vrata Bogorodičine crkve u Parizu, obratio Selestinu Bugleu, svom pratiocu i sledbeniku, sledeoim rečima punim zanosa: »Sa onakve propovedaonice trebalo bi da govorim! Ali strogi profesor, utemeIjivač sociologije kao akademske discipline i rodonačelnik one uticajne teorijske struje u društvenim naukama koja se obično naziva francuskom sociološkom školom, nije se u tom času šalio. Celokupna njegova zamisao o pozivu sociologije nalagala je da nova nauka prekorači prag fakultetske učionice i obrati se širem slušatelistvu, čak celom čovečanstvu. Možemo zato bez ustezanja pretpostaviti da bi prvosveštenik nove laičke vere koja je namesto Boga stavila Društvo — a i ovu poslednju reč, kada govorimo o Dirkemu, valja zaiista pdsati velikim slovom — u času kada stupi za propovedaonicu držao u rukama svoju knjigu Elementarni oblici religijskog života. Rasklopivši njene stranice, pogled bi mu, verovatno, pao na ove reči: »U relig iji... Ne može biti društva koje ne oseća potrebu da u pravilnim razmacima održava i jača kolektivna osećanja i kolektivne ideje koje tvore njegovo jedinstvo i osobenost« 387. V IO će dan«, nastavio bi on zato svoju propoved u kojoj kao da odjekuje glas Ogiista Konta, njegovog velikog devetnaestovekovnog prethodnika, »kada će naša društva ponovo upoznati trenutke stvaralačke uzavrelosti; iskrsnuće novi ideali ii ocrtati se novi obrasci kojii će neko vreme čovečanstvu služiti kao vodiči; a kad ove časove jednom dožive, Ijudi oe spontano osetiti potrebu da ih s vremena na vreme oživljavaju u mtislima, to jest da uspomenu na njih održe pomoću svečanosti koje njihove plodove redovno vraćaju u život« 387—388. Ispod najrazličitijih simbola pod kojima se krio, iskrsnuće napokon pravi predmet ljudske vere: označavalac će — mogli bismo kazati modemijim jezikom — konačno pronaci svoje označeno, Bog će se razobličiti i ukazati kao Dmštvo, a versko osećanj-e pro metmiće se u osećanje društvenosti. Ali maločas navedenim rečima — koje danas ponekom mogu da zazvuče kao nagoveštaj ustoličenja đvadesetovekovnih iđeologija, naših svetovnih religija — Dirkemovo delo završava. Pre nego što izložimo put kojim je društvena nauka o veri pretvorena u naučnu veru u društvo, sociiologija religije u neku vrstu religiozne sociologije, ukažimo na čmjeniice nužne za razujmevanje ove mistične apoteoze društva. Delo koje se sada prvi put pojavljuje u domaoem prevodu poslednja je Dirkemova za života objavljena knjiga. Privržen onom starom širokom znaoenju reči, pod moralnim naukama Dirkem je razumevao nauke o društvu uopšte, a sociologiju je, uprkos nastojanju da je učini »pozitivnom«, postavio kao u osnovi normativnu etičku disciplinu: ona nas ne uči samo šta su društvene činjenice već nas i podučava društvenosti i odvraća od pukog indivddualizma kojem bismo, prepušteni sarno delovanju sila naše sopstvene prirode, mogli lako da podlegnemo. Ali, iako nije stigao da različite oblasti svog mnogostranog bavljenja konačno uobliči u jedimstven sistem pod znakom jedne »moralke«, Dirkem je u Elementarnim oblicima već jasno ocrtao njegove obrise. Jer, mada podnaslov »Totemiistički sistem u Australiji« upućuje na ograničene ciljeve jednog monografskog istraživanja u oblasti etnologije takozvanih »primitivnih« društava, delo je smeralo mnogo širem teorijskom zahvatu i smestilo se svojion kazivan jem u širokom polju koje se proteže između antropologije, sociologije religije, istorije ili filozofije religije, sociologije saznanja, gnoseologije, sociologije porodice — naizgled veoma raznorodnih disciplina čiji bi spisak, 3 fimile Durkheim, Les Formes elementaires đe la vie religieuse. Le systeme totemique en Australie, Felix Alcan, Paris 1912. Na jeziku izvomika knjiga je dosad doživela šest izdanja. U novije vreme objavljuje se — začudo, uvek bez ikakvog predgovora ili propratne studije — kod Presses Universitaires de France. IX uostalom, poneko mogao i da prositri. Elementarne oblike moguće je, dakle, citati u bilo kojoj od navedenih dimenzija: neko se — manje spontano ali 81 Upor. XLI zato revnosnije — još jednostavnije simbolizovanom zajedništvu; složenija i dclotvornija tehnika interiorizacije kolektivne svesti dopriinosi još dubljem prožimanju liindMdualnih duhova jediinstvenim principoxn mišljenja i osećanja, a kazna koja stiže otpadnike nesravnjivo je sorovija nego ona koja je pogađala oskvrnitelje totemskog božanstva; umesto žrtvo-vanjem totcniskc životinje, zajednica vernika jača svoju solidamost pninošenjem masovnih Ijiudskih žrtava. Jednom rečju, Elementarne oblike religijskog zivota — knjigu koja se, kao što smo i sami na više mesta upozorili, ne može više uzimati kao uverljivo objašnjenje nastanka religijskih osećanja i ustanova — rnozemo damas mnogo plodotvarnije citati kao studiju o elementamiim oblicima ideološkog života. Ako je Dirkem, svuda gde se kaže bog, mislio da treba staviti ree društvo, mi možemo— bez opasnosti da njegovo izlaganje ueinimo nerazumljivim — reč religija svuda zameniti rečjiu ideologija. Stvarne ili umišljene zajedničke vrednosti ono sve otvorenije namece kao ideologizovanu kolektivnu svest koja često ispunjava funkciju negdašnjih predrasuda. Aljoša Mimica 82 »Društvo bez predrasuda«, zapisao je Dirkem, »bilo bi kao organizam bez refleksa: čuđovište nesposobno za život« na naved. ELEMENTARNI OBLICI RELIGIJSKOG ŽIVOTA Etnografska karta Australije 9. Za neki religijski sistem kažemo da je najprimitivniji koji je moguće posmatrati kada ispunjava sledeća dva uslova: na prvom mestu, treba da se susreće u društvima oiju organizaciju nijedno drugo društvo ne nadmašuje u pogledu jednostavnosti;1 osim toga, mora biti moguće da se on objasni ne pribegavajući ni jednom elementu pozajmljenom u nekoj pređašnjoj religiji. Trudićemo 'se da ustrojstvo tog sistema opišemo s tačnošcu i vernošću koje bi u ovaj poduhvat mogao uneti kakav etnograf ili istoriear. Ali, naš se zadatak u tome nece iscrpiti. Sociologija pred sebe postavlja drugačije probleme negoli istorija i etnografija. Iščezle oblike civilizacije ona ne nastoji da upozna samo zato da bi ih spoznala i vaspostavila. Kao i svakoj pozitivnoj nauci, cilj joj je, pre svega, da objasni jednu sadašnju, nama blisku stvarnost, koja je zato kadra da utiče na naše ideje i postupke: ta stvarnost je čovek, tačnije današnji čovek, jer nema ničeg što bismo radije hteli dobro da upoznamo. Veoma drevnu religiju o kojoj će biti reči nećemo, dakle, proučavati samo zato što bismo nalazili zadovoljstvo u pripovedanju o njenim neobičnim i čudnovatim stranama. Za predmet našeg istraživanja uzeli smo je zato što nam se učinila podesnijom od bilo koje druge da nam rastumači religijsku prirodu čoveka, to jest da nam otkrije jedan suštastven i trajan vid života Ijudskog roda. Ali ovaj stav ne može a da ne pobudi žive prigovore. Naći će se da je čudno što je, kako bismo uzmogli da upoznamo današnje 1 U istom smislu reći cerno za ta drustva da su primitivna, a čoveka koji u njima živi nazivaćemo primitivcem. Ovom izrazu, bez sumnje, nedostaje preciznost, ali ga je teško izbeći; uostalom, kad se čovek potrudi da mu odredi značenje, sasvim je prikladan. Ovaj način postupanja čini se naročito paradok'salnim u pitanju kojim se mi bavimo. Smatra se, naime, da religije nisu podjednako vredne i uzvišene; obično se kaže da sve one ne sadrže isto zrno istine. Izgleda, dakle, da se najviši ob­ lici religijske misli ne bi mogli uporediti sa onim najnižim a da se ne svedu na njihovu ravan. Prihvatiti da nam grubi kultovi australijskih plemena mogu pomoći da razumemo, na primer, hrišćanstvo — ne znači li pretpostaviti da ono proizlazi iz istog mentaliteta, to jest da je sazdano od istih praznoverica i da pociva na istim zabludama? Eto kako se teorijski značaj koji se ponekad pripisivao primitivnim religijama mogao smatrati pokazateljem sistematskog bezverja koje rezultate istraživanja, prerano o njima sudeći, unapred obezvreduje. Nije naše da ovde istražujemo je li doista bilo naučnika koji su zaslužili taj prigovor, i etnografiju i istoriju religije ucinili ubojitim oružjem protiv religije same. U svakom slučaju, takvo ne bi »melo da bude gledište sociologa. Naime, bitan je postulat sociologije da jedna ljudska ustanova ne može poeivati na zabludi i laži, jer inače ne bi mogla da opstane. Da nije utemeljena u prirodi stvari, naišla bi u njima na otpore koje ne bi mogla da savlada. Kada, dakle, pristupamo proučavanju primitivnih religija, činimo to uvereni da se one drže stvarnog i da ga izražavaju. U analizama i raspravama koje ce uslediti, ovo će se načelo neprestano navraćati, a školama od kojih ćemo se ograditi zamerićemo upravo to što su ga zanemarile. Bez sumnje, kada se posmatra samo slovo verskih propisa, religijska verovanja i obicaji13 izgledaju ponekad zbunjujuće i čovek se može naći u iskušenju da ih pripiše nekoj vrsti duboko usađene zablude. Ali, treba umeti da se ispod simbola razabere stvarnost koiu on oličava i koja mu daje njegovo istinsko značenje. Religiiska verovanja, kao određena stanja kolektivne svesti, uvek nužno prate religijskim pravilima propisani načini postupania kojima zaiednica vernika potvrduie pristajanje uz isti moralni ideal. Pratiques, dakle, podrazumevaju sve vidljive oblike učestvovanja u religijskom životu, naime »upražniavanje« obreda — od naiiednostavnije i najintimnije molitve do kakve velike verske ceremonije. Pomenutoj reči Dirkem često pribegava kao smonimu za kultnn radnju, obred, ritual. Ali kako, s jedne strane, u našem jeziku nema odgovarajuće reči kojom bi se označili uobičajeni načini postupanja vernika, naime spoljašnje vršenje bogosluženja, i kako, s druge strane, neujednačena terminološka rešenja koja se mogu naći u postojećim prevodima Dirkemovih dela smatramo neprikladnim »činjenja«, »radnje«, »postupanja« , smatrali smo da je najuputnije ostati kod reči običaj, upozoravajući da je uvek valja primati u pomenutom značenju. Njemu u prilog autor izričito govori u knj. Razlozi koje vernik navodi samome sebi da bi ih opravdao mogu da budu — a najčešće čak i jesu — pogrešni; ali oni pravi razlozi i dalje posto je i na nauci je da ib razotkrije. U osnovi, dakle, nema religija koje bi bile pogrešne. Sve su istinite na svoj način i sve, iako na različite načine, odgovaraju datim uslovima ljudskog postojanja. Bez sumnje, moguće je rasporediti ih prema nekom hijerarhijskom poretku. Može se kazati da su jedne više od drugih u tom smislu što stavljaju u pokret više mentalne funkcije, što su bogatije idejama i osećanjima, što sadrže više pojmova a manje osećajalb i slika i što je njihova sistematizacija umešnija. Ali, ma koliko stvarne bile, veća složenost i viša idealnost nisu dovoljne da odgovarajuće religije svrstaju u odvojene rodove. Sve su one podjednako religije, baš kao što su i sva živa bića, od najnižih plastidula do čoveka, podjednako živa. Ako se, dakle, obraćamo primitivnim religijama, ne činimo to sa skri venom mišlju da religiju načelno obezvredimo, jer one nisu manje dostojne poštovanja negoli ostale. One odgovaraju istim potrebama, igraju istu ulogu, zavise od istih uzroka i mogu, dakle, isto tako dobro poslužiti da obelodane prirodu religijskog života i, prema tome, da reše problem kojim želimo da se bavimo. Ali zašto im dodeliti neku vrstu povlastice? Zašto ih, radije nego sve ostale, odabrati kao predmet našeg izučavanja? Činimo to jedino zbog metodskih razloga. Pre svega, sasvim skorašnje religije možemo razumeti samo ako kroz istoriju sledimo način na koji su se postepeno gradile. Istorija je, naime, jedini metod eksplikativne analize koji je na njih moguće primeniti. Samo nam ona omogućuje da neku ustanovu razložimo na njene sastavne elemente, pošto nam pokazuje kako se, jedni za drugima, rađaju u vremenu. S druge strane, smeštajući svaki od njih u skup okolnosti u kojima je rođen, istorija nam stavlja u ruke jedino raspoloživo sredstvo da odredimo uzroke koji su ga izazvali. Lako je pojmiti od kakvog je značaja, u tom nizu postupnih objašnjenja, određivanje polazne tačke o koju se ona oslanja. Kartezijansko načelo bilo je da u lancu nauenih istina prva karika igra presudnu ulogu. Svakako, ne može biti ni govora da se u osnovu nauke o religijama postavi pojam razvijen na kartezijanski naein, to jest logieki pojam, ono puko moguće, sagrađeno samo snagama duha. Ono što nam valja pronaći jeste konkretna stvarnost koju jedino istorijsko i etnografsko posmatranje mogu da nam otkriju. Ali, ako se ovaj ključni pojam mora pribaviti drugačijim postupcima, ostaje istina da je pozvan da značajno utiče na ceo sled stavova koje utvrđuje nauka. Biološka evolucija pojmljena je sasvim drugačije od časa kada se saznalo da postoje jednoćelijska bića. Isto se tako i nizanje religijskih činjenica različito objašnjava, već prema tome da li se na poeetak evolucije stavlja naturizam, animizam ili kakav drugi religijski oblik. Čak i najspecijalizovaniji naučnici — ako ne kane da se ograniče na či'sto eruditivni zadatak i ako pokušavaju da protumače činjenice koje analizuju — primorani su da odaberu ovu ili onu od pomenutih hipoteza i njome se nadahnu. Hteli ili ne hteli, pitanja koja sebi postavljaju nužno uzimaju sledeći oblik: kako su naturizam ili animizam bili navedeni da, ovde ili tamo, poprime neki poseban vid, da se obogate ili osiromaše na ovaj ili onaj način? Kako se, dakle, ne može izbeći da se zauzme stav o ovom početnom problemu i kako je rešenju koje se nudi sudeno da utiče na nauku u celini, najbolje je s njim se otvoreno suočiti; upravo to i nameravamo da učinimo. Uostalom, čak i mimo ovih posrednih posledica, proučavanje primitivnih religija ima, samo po sebi, i jednu neposrednu privlačnost koja je od prvorazrednog značaja. Ako je, naime, korisno saznati u čemu se sastoji ova ili ona pojedinačna religija, još je važnije istražiti šta je religija uopšte. To je onaj problem koji je oduvek kopkao znatiželju filozofa, i to ne bez razloga, jer se tiče celog ljudskog roda. Na žalost, metod koji oni najčešće upotrebljavaju da bi rešili taj problem jeste čisto dijalektički: ograničavaju se da analizuju svoju predstavu o religiji, sem kada rezultate ove misaone analize ilustruju primerima pozajmljenim u religijama koje najbolje ostvaruju njihov ideal. Ali, ako se ovaj metod mora napustiti, problem ostaje otvorenim, i velika je zasluga filozofije što je sprečila da on bude odbačen nipodaštavanjem erudita. No, može mu se ponovo pristupiti drugim putevima. Budući da su sve religije uporedive, i budući da su sve one samo različite vrste istog roda, neminovno je da bude bitnih elemenata koji su im zajednički. Time ne mislimo naprosto na spoIjašnja i vidljiva obeležja koja sve religije podjednako pokazuju, a koja, već na početku istraživanja, omogućuju da se da privremena definicija religije; otkrivanje tih pojavnih znakova je srazmerno lako, pošto posmatranje koje ono zahteva ne mora da prodre EL E M E N T A R N I O B L IC I RELIGIJSKOG ŽIVO TA 7 ispod površine stvari. Ali ove spoljašnje sličnosti pretpostavljaju i druge, dublje. U osnovi svih sistema verovanja i svih kultova nužno mora poeivati izvestan broj osnovnih predstava i obrednih ponašanja koja, uprkos raznovrsnosti oblika što su ih mogla zaodenuti, svuda imaju isto objektivno značenje i svuda ispunjavaju iste funkcije. Upravo ovi trajni elementi čine ono što je u religiji večito i Ijudsko; oni su ceo objektivni sadržaj ideje koja se izražava kada se govori o religiji uopšte. Kako je, dakle, moguće do njih dopreti? Sigurno — ne posmatranjem složenih religija koje se javljaju u toku istorije. Svaku od njih čini takva šarolikost elemenata da je prilično teško razlučiti sporedno od glavnog i bitno od uzgrednog. Pogledamo li religije kao sto su one u Egiptu, Indiji ili klasičnoj antici, naići ćemo na bujnu isprepletenost mnoštva kultova koji se razlikuju s obzirom na lokalitete, hramove, pokolenja, dinastije, invazije, itd. Narodske praznoverice su u njima izmešane s najpročišćenijim dogmama. Ni religijska misao ni religijska delatnost nisu podjednako raspodeljene u masi vernika; zavisno od Ijudi, sredina i okolnosti — verovanja, kao i obredi, doživliavaju se na različite načine. Ovde su sveštenici, tamo kaluderi, a drugde laici; ima mistika i racionalista, teologa i proroka, itd. U takvim uslovima teško je uočiti ono što je zajedničko svima. Dakako, može se pronaći način da 'se kroz jedan ili drugi od tih sistema uspesno izučava ova ili ona posebna činjenica koja je u njemu naročito razvijena, kao što su žrtvovanje ili proroštvo, monaštvo ili misterije; ali kako, ispod bujnog rastinja koje je pokriva, otkriti zajedničku osnovu religijskog života? Kako, ispod sporova teologija, promenljivosti rituala, mnoštva grupacija i raznovrsnosti pojedinaca pronaci osnovna stanja koja odlikuju religij'ski mentalitet uopšte? Stvar stoji sasvim drugačije u nižim društvima. SIabiii razvoj individualnosti, manji obim grupe, iednorodnost spoljašnjih okol­ nosti — sve doprinosi svodenju razlika i varijacija na minimum. Grupa redovno ostvaruje intelektualnu i moralnu jednoobraznost kakvu u naprednijim društvima nalazimo samo u retkim primerima. Sve je zajedničko svima. Pokreti su ukalupljeni; svi obavIjaju iste u istim prilikama, i taj konformizam ponašania samo ispoljava konformizam mišljenja. Budući da su sve svesti nošene jednom istom struiom, individualni tip se gotovo podudara s generičkim tipom. Pored toga što je sve jednoobrazno, sve ie i jednostavno. Ništa nije tako otrcano kao oni mitovi koje čini samo jedna ista, beskrajno ponavljana tema, ili oni obredi sastavljeni od malog broja do zasićenosti obnavlianih kretnji. Narodska ili sveštenička mašta nije još imala ni vremena ni sredstava da pročisti i preoblikuje sirovinu religijskih ideja i običaja; religija se, dakle, pokazuje u ogoljenom 'stanju i sama od sebe nudi posmatra- g E M IL DIRK EM nju, kojem je dovoljno da učini i mali napor ne bi li je otkrilo. Uzgredno, sporedno i raskošno nisu još dospeli da prikriju bitno. Ali ono sto je neophodno takode je i bitno, to jest ono što nam je važno da pre svega upoznamo. Primitivne civilizacije dine, dakle, povlaštene sludajeve zato što su to jednostavni slučajevi. Eto zašto su, u svim redovima dinjenica, posmatranja etnografa često označavala istinska otkrica koja su preporodila izučavanje ljudskih ustanova. Na primer, polovinom X IX veka vladalo je uverenje da je otac bitan element porodice; nije se ni pomišljalo da bi mogla postojati neka porodična organizacija u kojoj odinska vlast nije ugaoni kamen. Bahofenovo otkriće opovrglo je ovo staro shvatanje. Sve do nedavno smatralo se odiglednim da su moralni i pravni odnosi koji čine srodstvo samo drugi vid fizioloških odnosa koji proizlaze iz zajedništva porekla. Bahofen i njegovi sledbenici, Meklenan, Morgan i mnogi drugi, stajali su još pod uticajem ove predrasude. Otkako poznajemo prirodu prvobitnog klana, znamo — naprotiv — da se srodstvo ne može definisati konsangvinitetom. Ali, vratimo se religijama: posmatranje samo onih religijskih oblika koji su nam najbliskiji dugo je ljude učvršćivalo u uverenju da sve što je religijsko odlikuje pojam boga. No, religija koju ćemo izučavati velikim je delom strana svaka ideja o božanstvu; sile kojima se obredi u njoj obraćaju veoma su različite od sila koje stoje na prvom mestu u našim modernim religijama, a ipak će nam one pomoći da bolje razumemo ove poslednje. Ništa, dakle, nije nepravednije od prezira s kojim još mnogi istoričari gledaju na radove etno­ grafa. Izvesno je, naprotiv, da je u različitim granama sociologije etnografija često dovodila do najplodnijih revolucija. Uostalom, zbog istog razloga je i otkriće jednoćelijskih bida, o čemu smo maločas govorili, preobrazilo uobičajenu ideju o životu. Kako je kod tih veoma prostih bića život sveden na svoje bitne crte, utoliko ih je teže zanemariti. Ali, primitivne religije ne omogućuju samo da se istaknu sastavni elementi religije, ved se njihova velika prednost sastoji i u tome što olakšavaju njeno objašnjenje. Buduci da su u njima činjenice jednostavnije, odnosi među činjenicama su vidljiviji. Razlozi kojima Ijudi tumade vlastite postupke nisu još prerađeni i iskrivljeni udenim rasuđivanjem; bliži su i srodniji pobudama koje su te postupke stvarno uzrokovale. Da bi dobro razumeo delirijum i mogao na nj da primeni najprikladniji nadin lecenja, lekaru je 2 Ne znači, razume se, da primitivnim kultovima sasvim nedostaje raskoš. Naprotiv, videćemo da se u svakoj religiji susreću verovanja i običaji koji ne smeraju usko utilitarnim ciljevima knj. Raskoš je neophodna religijskom životu i počiva u samoj njegovoj suštini. Uostalom, ona je u nižim religijama mnogo nerazvijenija nego u ostalim, a upravo će nam to omogućiti da joj bolje odredimo razlog postojanja. E L E M E N T A R N I O B L IC I R ELIGIJSKOG 2IVO TA 9 potrebno da zna koja je bila njegova polazna tačka. No, taj dogadaj je utoliko lakše razabrati ukoliko se delirijum može posmatrati u razdoblju koje je bliže njegovim počecima. Naprotiv, što joj se ostavi više vremena da se razvije, bolest se više prikriva posmatranju; jer, s vremenom su se uplela svakojaka tumačenja koja teže da prvobitno stanje potisnu u nesvesno i zamene drugim stanjima, kroz koja je ponekad teško pronaći ono prvo. Između sistematskog delirijuma i prvih utisaka koji su do njega doveli razdaljina je često znatna. Isto je i s religijskom mišlju. Što više napreduje kroz istoriju, uzroci koji su je dozvali na svetlo dana — mada i dalje deluju — opažaju se jedino kroz široki sistem tumačenja koja ih izobličuju. Narodske mitologije i istančane teologije učinile su svoje: iznad prvobitnih, postavile su sasvim različita osećanja koja, premda se drže onih prvih čiji su samo razvijerii oblik, dopuštaju medutim da njihova prava priroda samo veoma nepotpuno izbije na videlo. Psihološka razdaljina između uzroka i posledice, između prividnog i stvarnog uzroka, postala je znatnija i duhu je teže da je sagleda. Nastavak ovog rada biće ilustracija i provera ove metodološke napomene. Videće se kako u primitivnim religijama religijska činjenica još nosi vidljiv pečat svojih korena: bilo bi nam mukotrpnije da smo o njirna zaključivali na osnovu posmatranja samo razvijenih religija. Izučavanje koje preduzimamo je, dakle, jedan od načina da se ponovo, ali u novim uslovima, postavi stari problem porekla religija. Svakako, ako se pod poreklom razume prvi apsolutni početak, u pitanju nema ničeg naučnog i ono mora biti odlučno odbačeno. Nema nekog odsečnog trenutka u kojem je religija počela da postoji i nije na stvari da se nađe neki okolišni put kojim bismo u mislima mogli da se do njega prenesemo. Kao i svaka ljudska ustanova, religija ne počinje nigde. Zato su sve ovakve spekulacije s pravom izašle na rđav glas; one se mogu sastojati samo u subjektivnim i proizvoljnim konstrukcijama koje ne trpe nikakvu proveru. Problem koji pred sebe postavljamo je sasvim drugačiji. Hteli bismo, naime, da pronađemo sredstvo za raspoznavanje još postojećih uzroka na kojima poeivaju najbitniji oblici religijske misli i religijskih običaja. No, s razloga koje smo upravo izložili, ove uzroke je utoliko lakše posmatrati ukoliko su društva u ko­ jima se posmatraju manje složena. Eto zašto nastojimo da se približimo korenima. One su, naprotiv, zakržljale i nezgrapne; ne može, dakle, biti govora da se od njih načine nekakvi modeli koje 3 Kao što se vidi, reči koreni pridajemo posve relativan smisao, baš kao i reči primitivan. Pod njom ne podrazumevamo apsolutni početak, već najjednostavnije društveno stanje koje je danas poznato, naime ono iza kojeg nam za sada nije moguće da se vratirno u prošlost. Kad budemo govorili o korenima, o počecima istorije ili religijske misli, ovi izrazi morace da se shvate u tom smislu. Ali sama njihova nezgrapnost čini ih poucnim, jer na taj način postaju pogodni ogledi u kojima je činjenice i odnose među činjenicama lakše uočavati. Da bi otkrio zakone pojava koje izučava, fizičar nastoji da ih uprosti i rastereti njihovih sporednih obelezja. Sto se ustanova tiče, priroda na početku istorije spontano vrši ista pojednostavljenja. Mi hocemo samo da ta pojednostavljenja iskoristimo. Bez sumnje, tom metodom možemo dopreti samo do sasvim elementarnih činjenica. Kada ih, u meri u kojoj će nam to biti moguće, budemo protumačili, doista neće biti objašnjene i svakojake novine koje su nastajale u toku evolucije. Ali, iako ne pomišljamo da poreknemo značaj problema koje one postavljaju, cenimo da je po njih bolje budu li raspravljene u svoje vreme, i mislimo da je korisno pristupiti im tek pošto se pozabavimo činjenicama čije ćemo izučavanje odmah preduzeti. II Ali naše istraživanje ne zanima samo nauku o religijama. Svaka religija, naime, sadrži jednu stranu kojom prevazilazi krug izričito religijskih ideja, i otuda izučavanje religijskih pojava pruža sredstvo da se obnove problemi o kojima se dosad raspravljalo samo među filozofima. Odavno se zna da su prvi sistemi predstava koje je čovek stvarao o svetu i samome sebi religijskog porekla. Nema religije koja, istovremeno kad i spekulacija o božanskom, ne bi bila i kosmologija. Ako su filozofija i nauke rođene iz religije, to je zato što je sama religija isprva zauzimala mesto nauka i filozofije. Ali, manje se primećivalo da se ona nije ograničavala da određenim brojem ideja obogaćuje prethodno obrazovan ljudski duh, vec da je doprinela i samom njegovom dbrazovanju. Religiji ljudi nisu, znatnim delom, dugovali samo građu svojih saznanja, već i oblik. U korenu naših sudova postoji izvestan broj osnovnih pojmova koji vladaju svekolikim našim intelektualnim životom; to su pojmovi koje filozofi, posle Aristotela, nazivaju kategorijama razuma: vreme, prostor,4 rod, broj, uzrok, supstancija, ličnost, itd. Oni odgovaraju najuniverzalnijim svojstvima stvari. EL E M E N T A R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG ŽIVO TA 11 brojivi, itd. Ostali pojmovi su kontingentni i nepostojani; nije teško zamisliti da bi mogli nedostajati nekom čoveku, društvu ili dobu; oni prvi čine nam se, pak, gotovo nerazdvojni od normalnog funkcionisanja duha. Oni su kao skelet razuma. Kad se primitivna religijska verovanja metodično analizuju, prirodno se usput susreću glavne medu tim kategorijama. One su rodene u religiji i iz reli­ gije, proizvod su religijske misli. To je konstatacija koju cerno u ovorn delu imati više puta da učinimo. Ova napomena korisna je donekle već i sama po sebi; ali evo šta je čini doista važnom. Opšti zaključak 'knjige koja je pred nama glasi da je religija izrazito društvena stvar. Religijske predstave su kolektivne predstave koje izražavaju kolektivne stvarnosti; obredi su naeini postupanja koji se radaju samo u krilu okupljenih grupa, a namena im je da izazovu, održe ili okrepe izvesna mentalna stanja tih grupa. Alii, ako su kategorije religijskog porekla, i one moraju da dele prirodu zajednieku svim religijskim činjenicama: one takode mo­ raju da budu društvene stvari, proizvodi kolektivne misli. Ako ništa drugo, ispravno je pretpostaviti — jer se pri sadašnjem stanju naših saznanja u ovim stvarima valja čuvati svake odlučne i isključive postavke — da su bogate društvenim elementima. Uostalom, ovo se već sada može naslutiti u pogledu nekih od tih kategorija. Pokušajmo, na primer, zamisliti šta bi bilo s pojmom vremena kada bismo odstranili postupke kojima vreme de­ limo, merimo i izražavamo pomoeu objektivnih znakova; zamislimo vreme koje ne bi činio sled godina, meseci, sedmica, dana, časova! Bilo bi to nešto o čemu se gotovo ne bi moglo ni misliti. Vreme možemo pojmiti jedino pod uslovom da u njemu raspoznajemo razlieite trenutke. Ali odakle ovo razlikovanje potiče? Bez sumnje, stanja svesti koja smo već iskusili mogu se u nama obnoviti istim onim redom kojim su se prvobitno odvijala; na taj naein isečci naše prošlosti postaju za nas ponovo prisutni, iako se spontano razlikuju od sadašnjosti. Ali, ma koliko bilo značajno za naše lieno iskustvo, ovo razlikovanje ni izdaleka nije dovoljno da bi činilo pojam ili kategoriju vremena. Ona se ne sastoji naprosto u delimičnom ili potpunom obnavljanju uspomene na naš protekli život. Ona je apstraktan i bezličan okvir koji obuhvata ne samo naš individualni život, već i život čovečanstva. Ona je kao neomedena slika na kojoj je svekoliko trajanje izloženo pogledu duha i u koju svi mogući događaji mogu da budu smešteni u odnosu na čvrste i određene reperne tačke. Nije moje vreme na ovaj način organizovano, vec vreme onakvo kakvo objektivno misle svi Ijudi iste civilizacije. Vee i samo to je dovoljno da se nasluti da takva organizacija mora biti kolektivna. I doista, posmatranje utvrđuje da 'su te neophodne reperne tačke, u odnosu na koje su sve stvari vremenski razvrstane, pozajmljene u društvenom životu. Podele na dane, sedmice, mesece, godine, itd. Kao što je dokazao Amlen,7 prostor nije ona maglovita i neodredena sredina koju je zamišljao Kant: posve i apsolutno jednorodan, on ne bi služio nieemu i ne bi se čak ni izlagao dometu mišljenja. Predstava o prostora sastoji se u suštini u primamoj koordinaciji unesenoj među data čulnog iskustva. Ali ova koordinacija bila bi nemogudna da su delovi prostora kvalitativno jednakovredni, da su stvarno međusobno zamenljivi. Da bi se stvari mogle prostorno rasporediti, mora biti moguće da se različito smeste: da se jedne stave des-no, druge levo, ove gore, one dole, na sever ili na jug, na istok ili na zapad, itd. Znači da prostor ne bi mogao biti ono što jeste ako, bas kao i vreme, ne bi bio izdeljen i diferenciran. Ali odakle potiču ove podele koje su za nj suštinske? Prostor, sam po sebi, ne sadrži ni desno ni levo, ni gore ni dole, ni sever ni jug, itd. Sva ova razlikovanja potiču očigledno otuda što su pojedinim oblastima pripisane različite afektivne vrednosti. A kako svi ljudi iste civilizacije zamišljaju prostor na isti način, afektivne vrednosti i razlikovanja koja otuda proizlaze moraju im očigledno biti takođe zajednička, što gotovo nužno implicira da su drustvenog porekla. U Australiji i Severnoj Americi postoje društva u kojima se prostor shvata u obliku ogromnog kruga, 5 U prilog ove tvrdnje vid. Ošećaji i slike su sažetak individualnih iskustava valjanih samo za pojedinca koji ih je stvorio. Kategorija vremena, naprotiv, izražava vreme zajedničko grupi, društveno vreme, ako tako može da se govori. Ona sama je istinska društvena ustanova. Zato je svojstvena samo čoveku, jer životinja ne raspolaže predstavom te vrste. Ova razlika izmedu kategorije vremena i odgovarajućih osećaja mogla bi se povući i u pogledu prostora ili uzroka. Možda bi ona doprinela razvejavanju izvesnih pometnji koje podgrejavaju sporove čiji su predmet ova pitanja. Na to ćemo se vratiti u zaključku ovog dela § 4. Uostalom, podele prostora rnenjaju se od društva do društva, što je dokaz da nisu zasnovane isključivo u urođenoj prirodi čoveka. E L E M E N T A R N I O B L IC I R ELIGIJSKOG ŽIVO T A 13 pošto je i sam tabor kružnog oblika;9 prostorni krug izdeljen je tačno kao i plemenski krug i na sliku njegovu. Ima onoliko razlučenih oblasti koliko i klanova u plemenu, a orijentaciju svake oblasti određuje mesto koje odgovarajući klan zauzima u logorištu. Svaka oblast definiše se totemom klana kojem je doznačena. Kod Zunjija, na primer, pueblo obuhvata sedam četvrti, a svaku od njih čini grupa klanova koja je nekad bila jedinstvena: po svemu sudeći, prvobitno je to bio jedinstven klan koji se kasnije podelio. No, i prostor takođe obuhvata sedam oblasti, a svaka od tih sedam strana sveta stoji u prisnim odnosima s jednom četvrti puebla, to jest s jednom grupom klanova. Broj osnovnih klanova menjao se u toku istorije, a na isti način menjao se i broj oblasti u prostoru. Tako je društvena organizacija bila model prostorne organizacije, koja kao da je njen otisak. Cak je i samo razlikovanje desnog i levog — daleko od toga da je sadržano u prirodi čoveka uopšte — veoma verovatno proizvod religijskih, dakle kolektivnih predstava. Može se čak postaviti pitanje ne zavisi li i pojam protivrečnosti od društvenih uslova. Ono što upućuje na ovu pomisao jeste činjenica da se uticaj koji je taj pojam vršio na mišljenje menjao zavisno od vremena i društava. Princip identiteta vlada danas naučnom mišlju; ali ima širokih sistema predstava koji su u istoriji ideja igrali značajnu ulogu a u kojima je on često bio zanemaren; to su mitologije, od onih najnezgrapnijih sve do najučenijih. Ove mene kroz koje je u toku istorije prolazilo pravilo što, izgleda, vlada našom današnjom lo9 Vid. Etude de polarite religieuse«, u Rev. O istom pitanju odnosa između predstave prostora i oblika kolektiva vid. I obratno, pokazaćemo da naučna misao ne može a da ga ne povređuje, iako ga se pridržava obazrivije nego religija. U ovom, kao i u mnogom drugom pogledu, razlike izmedu nauke i religije su samo u stepenu; ali ako ih ne treba preuveličavati, važno je na njih ukazati jer su pune značenja. Mi ne znamo tačno koji su to činioci, ali možemo pretpostaviti da oni postoje. Dosad su postojala samo dva ueenja. Po jednima, kategorije ne mogu biti izvedene iz iskustva: one mu logički prethode i uslovljavaju ga. Zamišljaju se kao sve sama jednostavna i nesvodiva data koja su ljudskom duhu imanentna na osnovu njegove urodene konstitucije. Stoga se za njih kaže da su apriorne. Po drugima, na­ protiv, one bi bile sagrađene, skrpane, a tvorac te građevine bio bi sam pojedinac. Prihvati li se empiristička teza, kategorijama treba oduzeti njihova karakteristična svojstva. Od svih ostalih saznanja one se, naime, razlikuju svojom univerzalnošću i nužnošću. One su najopštiji pojmovi koji postoje, pošto se primenjuju na sve stvarno i, kao što nisu vezane ni za jedan pojedinačni predmet, nezavisne su i od svakog pojedinačnog subjekta: one su zborno mesto na kojem se susreću svi duhovi. Kada pokušamo da se protiv njega pobunimo, da se oslobodimo nekih od tih osnovnih pojmova, nailazimo na žestoke otpore. Ne samo, dakle, što oni ne zavise od nas, već nam se i nameću. No, empirijska data pokazuju potpuno suprotna obeležja. Neki osećaj ili slika uvek se odnosi na odredeni predmet ili skup predmeta određenog roda i izražava trenutačno stanje pojedinačne svesti: on je u suštini individualan i subjektivan. Zato predstavama koje imaju ovo poreklo možemo srazmerno slobodno da raspolažemo. Bez sumnje, kada su naši osećaji zbiljski, de facto nam se nameeu, ali nam de jure ostaje na volju da ih poimamo drugačijima nego 14 Ovu hipotezu pustili su u opticaj još osnivači Vblkerpsychologie. Na nju se naročito ukazuje u jednom Vindelbandovom članku pod naslovom »Die Erkenntnisslehre unter dem volkerpsychologischen Gesichtspunkte«, u Zeitsch, f. Vblkerpsychologie, V III, str. Jedina razlika koja bi u tom pogledu postojala izmedu običnog i evolucionističkog empirizma sastoji se u tome što su, prema ovom poslednjem, rezultati individualnog iskustva učvršćeni nasleđem. Ali to im ne dodaje ništa bitno novo, jer u njihov sastav ne ulazi nijedan element čije poreklo ne bi bilo u iskustvu pojedinca. Zato je, prema ovoj teoriji, nužnost kojom nam se kategorije zbiljski nameću proizvod iluzije, praznoverae predrasude koja je čvrsto ukorenjena u organizmu, ali nema oslonca u prirodi stvari. ELE M E N TA R N I O B LIC I RELIGIJSKOG ŽIVOTA 15 što jesu, da ih zamislimo kao da se zbivaju u poretku različitom od onog u kojem su nastali. Za njih nas ništa ne vezuje, sve dok se ne upletu razlozi neke druge vrste. Eto, dakle, dve vrste saznanja koje kao da stoje na suprotnim polovima razuma. Svoditi u tim uslovima um na iskustvo znači ukloniti um, jer to znaei univerzalnost i nužnost koje ga odlikuju svesti na puke privide, na iluzije koje mogu da budu praktično korisne, ali ne odgovaraju ničemu u stvarima: dakle, to znači logičkom životu, koji kategorije imaju za funkciju da urede i organizuju, odreći svaku objektivnu stvarnost. Klasični empirizam dospeva do iracionalizma, i možda bi čak bilo prikladno označiti ga tim imenom. Uprkos smislu koji se obično pripisuje etiketama, aprioristi više poštuju činjenice. Budući da ne prihvataju kao očiglednu istinu da su kategorije sazdane od istih elemenata od kojih i naše čulne predstave, nisu primorani da ih sistematski osiromašuju, prazne od svakog stvarnog sadržaja i svode samo na veštačke jezičke tvorevine. Oni, naprotiv, ostavljaju kategorijama sva njihova osobena obeležja. Aprioristi su racionalisti; veruju da svet sadrži jednu logičku stranu koju um vanredno izražava. Ali zato im je potrebno da duhu pripišu izvesnu moć da prevazide iskustvo i pridoda nešto onome što mu je neposredno dato; međutim, ovu čudesnu moć oni niti objašnjavaju niti dokazuju. Jer, reći jedino da je inherentna prirodi ljudskog razuma, ne znači i objasniti je. Trebalo bi još nagovestiti odakle nam ova čudesna povlastica i kako u stvarima možemo da vidimo odnose koje nam njihov prizor ne može da otkrije. Reći da je i samo iskustvo moguće tek pod ovim uslovom, znači možda pomeriti, ali ne i rešiti problem. Jer treba upravo saznati otkuda to da iskustvo nije samome sebi dovoljno već pretpostavlja uslove koji su u odnosu na nj spoljašnji i pređašnji, i kako to da se oni ostvaruju u pravi čas i na pravi način. Da bi se na ova pitanja odgovorilo, ponekad se iznad pojedinačnih umova zamisljao jedan višii i savršeni um iz kojeg bi oni prvi emanirali i nekom vrstom mistične participacije crpli 'svoju čudesnu sposobnost: to je božanski um. Ali ozbiljan nedostatak ove hipoteze je, ako ništa drugo, njena izuzetost ispod svake iskustvene provere; ona, dakle, ne zadovoljava uslove koji se zahtevaju od jedne naučne hipoteze. Staviše, kategorije Ijudske misli nikad nisu fiksirane u nekom konačnom obliku, već se neprestano stvaraju, rastvaraju i ponovno stvaraju; menjaju se shodno mestima i vremenima. Božanski um je, naprotiv, nepokretan. Kako bi se tom nepokretnošću mogla protumačiti ona neprestana promenljivost? Takva su dva shvatanja koja se vekovima sukobljavaju; a ako se spor beskrajno oteže, to je zato što su argumenti koji se razmenjuju skoro iste vrednosti. Da je samo oblik individualnog iskustva, uma ne bi ni bilo. S druge strane, ako se priznaju, ali ne i protumače moći koje sebi pripisuje, izgleda da se on stavlja van prirode i nauke. Suočen s tim suprotnim prigovorima, duh ostaje neodlučan. Ali, 16 EM IL DIRK EM dopusti li se društveno poreklo kategorija, postaje mogućno jedno novo stanovište koje bi, verujemo, omogućilo da se izbegnu ove suprotne poteškoće. Osnovni stav apriorizma glasi da je saznanje načinjeno od dve vrste međusobno nesvodivih elemenata i kao od dva odvojena i jedan nad drugim postavljena sloja. Naime, saznanja koja se nazivaju empirijskim — jedina kojima su se teoretičari empirizma ikada služili da bi izgradili um — jesu ona koja neposredno delovanje predmeta izaziva u našim duhovima. To su, dakle, individualna stanja koja se u celosti17 objašnjavaju psihičkom prirodom pojedinca. Naprotiv, ako su, kao što mi mislimo, kategorije u suštini kolektivne predstave, one pre svega ispoljavaju stanja kolektiva; zavise od načina na koji je on uspostavljen i organizovan, od njegove morfologije, od njegovih religijskih, moralnih, ekonomskih, itd. Između ove dve vrste predstava postoji, dakle, sva ona udaljenost koja razdvaja individualno od društvenog, i druge se ne mogu izvesti iz prvih baš kao što se ni društvo ne može izvesti iz pojedinca, celina iz dela, složeno iz prostog. Predstave koje ga izražavaju imaju, dakle, sadržaj sasvim različit od čisto individualnih predstava, i možemo unapred biti sigurni da prve dodaju nešto drugima. I sam način na koji se ove dve vrste predstava obrazuju konačno ih razlikuje. Kolektivne predstave su proizvod neizmerne saradnje koja se prostire ne samo u prostoru već i u vremenu; da bi ih stvorilo, mnoštvo raznih duhova udružilo je, smešalo i kombinovalo svoje ideje i osećanja; dugi nizovi pokolenja nagomilali su u njima svoje iskustvo i znanje. U njima kao da je zgusnuta 18 Iznenadiće možda što apriorizam ne definišemo hipotezom o urođenosti, Ali, u stvari, pomenuto shvatanje u okviru ovog učenja igra samo drugorazrednu ulogu. Pojednostavljeno je misliti da su racionalna saznanja nesvodiva na empirijska data. Reći za prva da su urođena znači samo na pozitiivan način kazati da nisu proizvod iskustva, onakvog kakvo se ono obično shvata. Ali, u stvari, verovatno je da i nema predstava u kojima se ove dve vrste elemenata ne susreću tesno sjedinjene. Ne želimo da kažemo da u empirijskim predstavama nema ničeg što nagoveštava racionalne predstave, niti pak da u pojedincu nema ničeg što bi se moglo shvatiti kao nagoveštaj društvenog života. Da je iskustvo sasvim strano svemu što je racionalno, um se na nj ne bi mogao primeniti; isto tako, da je psihička priroda pojedinca apsolutno nepokorna društvenom životu, društvo ne bi bilo mogućno. Potpuna analiza kategorija morala bi, dakle, da za klicama racionalnosti traga sve do individualne svesti. Uostalom, imaćemo prilike da se na to vratimo u našem zaključku. Sve što ovde želimo da utvrdimo jeste da između tih nerazgovetnih klica urna, s jedne, i uma u pravom smislu reči, s druge strane, postoji udaljenost poput one koja razdvaja osobine mineralnih elemenata od kojih je sazdano živo bioljio svoju misao upor. Schoolcraft, Indian Tribes, I, str. GLAVA II IZRIČITO TOTEMISTIČKA VEROVANJA Nastavak II Totemska životinja i čovek Ali totemske slike nisu jedine svete stvari. Postoje i stvarna bića koja su, zahvaljujući svojim odnosima s totemom, takode pred­ met obreda; to su, pre svih ostalih, bića totemske vrste i članovi klana. I Pre svega, pošto crteži koji prikazuju totem pobuduju religij­ ska oseeanja, prirodno je da i stvari čiji izgled oni podražavaju ima­ ju, u izvesnoj meri, isto svojstvo. Većinom su to životinje i biljke. Profana uloga bilja, pa čak i životinja, obično je da služe ishrani; zato se sveto obeležje totem­ ske životinje ili biljke prepoznaje po tome što ih je zabranjeno jesti. Doduše, pošto su svete stvari, one mogu ući u sastav nekih mističnih obeda, a videćemo doista da ponekad služe i za prave sakramente; ali one se, po pravilu, ne mogu koristiti u običnoj ishrani. Svako ko prekrši zabranu izlaže se najozbiljnijim opasnostima. Nije da grupa uvek posreduje ne bi li veštački kaznila poeinjeni prekršaj, već se veruje da svetogrde automatski proizvodi smrt. Smatra se da u totemskoj biljci ili životinji prebiva poguban princip koji u profani organizam ne može prodreti a da ga ne poremeti ili razori. Medicine, 150; Wyatt, Adelaide a. Encounter Bay Tribe, u Woods, str. E LE M E N TA R N I O B LIC I R ELIGIJSKOG ŽIVO TA 119 Međutim, mada je pomenuta zabrana — uz izuzetke na koje ćemo kasnije ukazati — u najvećem broju plemena stroga,3 neosporno je da, što je stara totemska organizacija uzdrmanija, ona teži da se ublaži. Ali sama ograničenja koja se i tada održavaju dokazuju da ova ublaženja nisu bila prihvaćena bez teškoća. Na pri­ mer, tamo gde je biljku ili životinju koja služi kao totem dopušteno jesti, to se ipak ne može činiti posve slobodno; odjednom se može po jesti samo mala količina ove hrane. Premašiti meru znači počiniti obredni prekršaj koji ima ozbiljne posledice. Prepreka koja izoluje i štiti totemsko biće popušta samo lagano i ne bez žilavih otpora koji svedoče o tome kakva je prvobitno morala da bude. Istina je da, prema Spenseru i Gilenu, ova ograničenja nisu ostaci krute zabrane koja postepeno slabi već, naprotiv, uvod u zabranu koja je tek počela da se učvršćuje. Prema ovim piscima,7 sloboda ishrane je prvobitno bila potpuna, a ograničenja koja su joj sada nametnuta srazmerno su novijeg datuma. Oni misle da su potvrdu svoje postavke našli u dvema sledećim činjenicama. Najpre, kao što smo upravo kazali, ima svečanih prilika kada članovi klana ili njihov poglavica ne samo što mogu, već moraju jesti totemsku životinju i biljku. Potom, mitovi pripovedaju da su veliki preci, osnivači klana, redovno jeli svoj totem: a ove priče, vele, mogu se razumeti samo kao odjek doba kada današnje zabrane nisu postojale. Ali činjenica da je u toku nekih religijskih svečanosti obedovanje totema — uostalom, sasvim umereno — obredna obaveza, nipošto ne implicira da je totem ikada služio običnoj ishrani. Napro­ tiv, hrana koja se jede za tih misticnih obeda je u suštini sveta i, prema tome, zabranjena profanima. A što se mitova tiče, olako im pripisati vrednost istorijskih svedočanstava znači postupiti u skladu s pomalo šturom kritičkom metodom. Uopšte uzev, njihov cilj je pre da protumače postojeće obrede nego da obnove uspomene na protekla zbivanja; oni su objašnjenje sadašnjosti, mnogo više nego istorija. U ovom slučaju, predanja prema kojima su preci iz basno3 Na primer, kod Varamunga, Urabuna, Vongibona, Juina, Votdžobaluka, Buandika, Ngeumba, itd. Starci, ljudi koji su dospeli do visokog religijskog dostojanstva, oslobodeni su zabrana kojima je podvrgnut običan čovek;8 svetu stvar mogu jesti zato što su i sami sveti; uostalom, ovo pravilo nije svojstveno samo totemizmu vec se susreće i u najrazličitijim religijama. A pradedovski hero j i bili su gotovo bogovi; moralo se, dakle, činiti još prirodnijim što su mogli da se hrane svetim jelom;9 ali to nije razlog da se isto pravo dodeli i obienim profanim ljudima. Cini se da se oduvek ukidala u slučaju nužde, na primer, kad je urođenik izgladneo i nema ništa drugo čime bi se nahranio. Tako, ima veliki broj plemena u kojima postoji totem vode; stroga zabrana je u ovom slueaju očigledno nemogućna. Međutim, čak i tada je dopušteno pravo podvrgnuto uslovima koji sužavaju njegovo korišćenje i jasno pokazuju da se ono ogrešuje o jedno priznato načelo. Kod Kaitiša i Varamunga, čovek koji pripada pomenutom totemu vodu ne može slobodno da pije; zabranjeno mu je da je sam crpi; može je primiti samo iz ruku trećeg lica, koje obavezno pripada fratriji čiji on nije član. U nekim plemenima Centralne Australije to pravilo se primenjuje uvek kada se totem jede silom nužde, ili s ma kojeg drugog razloga. Treba dodati da, kad je i sama ova formalnost neizvodiva, to jest kad je pojedinac sam ili okružen jedino članovima svoje fratrije, može se, ako je stvar hitna, lišiti svakog posrednika. Zabrana je, kao Sto se vidi, podložna raznovrsnim ublaženjima. Ipak, ona počiva na idejama koje su tako čvrsto ukorenjene u svestima da veoma često nadživljava svoje prvobitne razloge postos Vid. Naprotiv, ova vrsta ishrane je izuzetak. Njihova uobičajena hrana je, prema Štrelovu, bila ista kao i hrana odgovarajuće životinje vid. Kasnije ćemo kazati zašto nam se ovo nagađanje 6ini protivno svakoj verovatnoći. Moguće je čak da pomenuti autori ne bi tako olako prihvatili postavku koju podržavaju da nisu odbili da u totemizmu vide religiju i da, usled toga, nisu potcenili sveto obeležje totema. Nije dovoljno da posrednik pripada nekom drugom totemu: jer, kao što cerno videti, bilo koji totem jedne fratrije zabranjen je, u azvesnoj meri, čak i onim njenim članovima koji pripadaju nekom drugom totemu. Videli smo da su, po svemu sudeći, razni klanovi jedne fra­ trije samo pododeljci jednog početnog klana koji se raščlanio. Nekad su, dakle, svi ovi ujedno stopljeni klanovi imali isti totem; usled toga, tamo gde uspomena na ovo zajedničko poreklo nije potpuno izbrisana, svaki klan se i dalje oseda solidarnim sa ostalim klanovima i smatra da mu njihovi totemi nisu tu di... S tog razloga, pojedinac ne može sasvim slobodno jesti toteme dodeljene različitim klanovima fratrije čiji nije član; može ih dotaći samo ako mu zabranjenu životinju ili biljku ponudi član druge fratrije. S dobrim se razlozima može verovati da se na poeetku totem prenosio po majčinoj liniji. Veoma je, dakle, verovatno da je računanje porekla po oeevoj liniji ušlo u upotrebu tek posle dugog perioda u toku kojeg se primenjivalo suprotno načelo: dete je usled toga imalo totem svoje majke i bilo podvrgnuto svim zabranama koje su s njim bile povezane. No, u nekim plemenima u kojima dete danas ipak nasleduje očev totem, preživelo je ponešto od zabrana koje su prvo­ bitno štitile totem majke: on se ne može slobodno jesti. Zabranu da se totem jede često upotpunjuje zabrana da se ubije, ili, ako je reč o biljci, da se ubere. Postoji, pre svega, slučaj nužde, kad je totem, na primer, neka štetna životinja,16 ili pak kada nema šta da se jede. Ima čak plemena u kojima je čoveku zabranjeno da za svoje potrebe lovi životinju čije ime nosi, ali mu je ipak dopu13 N orth. Sada je jasnije zašto, kad se zabrana ne poštuje, kažnjavanje svetogrda sprovodi druga fratrija vid gore, str. Ona je, naime, najzainteresovanija da pravilo bude poštovano. U stvari, veruje se da, kad je pravilo povredeno, totemskoj vrsti preti opasnost da se ne razmnoži u izobilju. A pošto su njeni redovni potrošači, članovi druge fratrije su i najviše pogođeni prekršajem. Eto zašto se svete. Kod Varamunga i Valparija totem se može jesti, ali samo ako ga ponudi neki član druge fratrije. Spenser i Gilen upozoravaju str. U oba slučaja, dakako, ponuda mora dooi iz druge fratrije. Ali kada je posredi očev totem, ili totem u pravom smislu reči, pomenuta fratrija je ona kojoj totem ne pripada; suprotno je u slučaju majčinog totema. Jer, bez sumnje, ovo načelo je uspostavljeno najpre s obzirom na očev, a kasnije je mehanički primenjeno i na majčin totem, iako su prilike bile različite. Kada je pravilo — prema kojem se zabrana što Stiti totem može prekoračiti samo ukoliko to predloži neki član druge fratrije — jednom ustanovljeno, u neizmenjenom obliku primenjeno je i na majčin totem. Arunta totema Mušice ne sme ovog insekta da ubije čak ni kada ga saleće; mora se zadovoljiti time što će ga oterati Strehlow, II, str. Čovek traži oprost, kao da je reč o krivici, pokazuje znake tuge koja ga obuzima, odvratnosti koju oseća,18 i preduzima neophodne mere da bi životinja što manje patila. Tako kod Omaha, u klanu Losa, niko ne sme da dodirne bilo koji deo mužjakovog tela; u podklanu Bivola nije dozvoljeno dodirivati glavu dotične životinje. Tetovirani crteži i totemske nošnje ne bi se ni mogli upotrebljavati da je svaki dodir s totemom zabranjen. Uostalom, upada u oči da se u Australiji ova zabrana ne poštuje; ona je na snazi jedino u društvima u kojima je totemizam već dosta udaljen od svog prvobitnog oblika; dakle, verovatno je kasnijeg porekla i duguje se možda utieaju ideja koje nemaju ničeg izričito totemističkog. U izvesnim slučajevima dešava se čak da mladiću koji pripada drugom totemu neki starac da jednu od svojih čuringa kako bi mladom lovcu omogućio da lakše ubije životinju koja darovaocu služi kao totem isto, str. U ovom poslednjem plemenu, »pošto se takvo svetogrde počini, treba se očistiti«. Tako se u jednom podklanu Oria karakteristiena zabrana sastoji u tome da se ne sme dodimuti glava bivola Dorsey, naved. Ne govorimo o drugim zabranama koje pominje Frejzer — kao što je ona koja ne dopušta da se imenuje ili posmatra neka životinja ili biljka — jer je još manje sigurno da su totemističkog porekla, izuzev, možda, kada je reč o nekim činjenicama uočenim kod Bečuana Totem ism , str. Frejzer je suviše olako prihvatio — a u tom pogledu imao je i sledbenika — da svaka zabrana da se jede ili dodiruje neka životinja nužno počiva na totemističkim verovanjima. Čini se, međutim, da u Australiji postoji jedan slučaj zabrane da se totem posmatra. Prema Štrelovu II, str. Ali, mislimo da je to jedinstven slučaj. Ne treba, uostalom, izgubiti iz vida da astronomski totemi u Australiji verovatno nisu prvobitni; pomenuta za­ brana mogla bi, dakle, da bude proizvod složene prerade. Ovu hipotezu potvrđuje činjenica da se u plemenu Euahlaji zabrana posmatranja Meseca odnosi na sve majke i svu decu, ma koji bili njihovi totemi L. Parker, The Euahlayi, str. EL E M E N T A R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG 2IVO TA 123 Ako sada ove razne zabrane uporedimo sa onim zabranama kojima je predmet totemski amblem, pokazuje se — nasuprot onome što se moglo predvideti — da su ove druge brojnije, kruće, strože imperativne nego prve. Svakojaki likovi koji prikazuju to­ tem okruženi su mnogo višim poštovanjem nego što je ono koje pobuduje samo biće čiji oblik podražavaju ove slikovite predstave. Žene ili neposveceni nikad ne smeju da rukuju čuringama, nurtundžama i vaningama, a samo u veoma izuzetnim prilikama dopušteno im je da na njih bace pogled, i to s pristojne udaljenosti. Nasuprot tome, biljku ili životinju čije ime klan nosi mogu svi da gledaju i dodiruju. Curinge su pohranjene u nekoj vrsti hrama na čijem pragu zamiru svi zvuci profanog sveta: to je područje svetih stvari. Naprotiv, totemske životinje i biljke žive na profanom tlu i upletene su u običan život. A kako broj i značaj zabrana koje neku svetu stvar izoluju i povlače iz opticaja odgovara stepenu svetosti kojom je obdarena, dolazi se do važnog rezultata da su slike totemskog bića svetije nego samo totemsko biće. Uostalom, u kultnim ceremonijama upravo čuringa i nurtundža zauzimaju najistaknutije mesto, dok se sama životinja javlja veoma izuzetno. U jed­ nom obredu, o kojem cerno imati da govorimo,23 životinja služi kao predmet religijskog obeda, ali ne igra aktivnu ulogu. Arunte plešu oko nurtundže, okupljaju se pred slikom svog totema i klanjaju mu se; slična demonstracija se nikada ne obraća samom totem­ skom biću. Da je ono sveta stvar par excellence, mladi posvećenik bi se, kad je uveden u oblast religijskog života, morao pričestiti upravo njime, naime svetom biljkom ili životinjom; videli smo, na­ protiv, da najsvečaniji trenutak inicijacije nastupa kad novajlija stupi u svetilište čuringa. On se pričešćuje upravo njima i nurtundžom. Predstave totema imaju, dakle, aktivniju delotvornost nego sam totem. II Sada valja da odredimo čovekovo mesto u sistemu religijskih stvari. Navedeni čitavim sklopom stečenih navika i samom silom jezika, skloni smo da običnog čoveka, prostog vernika, poimamo kao u suštini profano biće. Moglo bi lako biti moguee da ovo shvatanje nije verno slovu nijedne religije;24 u svakom slueaju, ono ne pristaje totemizmu. Svaki član klana obdaren je svetim obeležjem koje nije mnogo niže nego ono koje smo upravo raspoznali u živo23 Vid. Za hrišćanina, duša koju svako od nas u sebi nosi i koja čini samu suštinu naše ličnosti ima nešto sveto. Videćemo da je ovo shvatanje duše staro koliko i religijska misao. Ali čovekovo mesto u hijerarhiji svetih stvari je manje ili više visoko. E M IL DIRKEM 124 tinje. Razlog ove liene svetosti jeste što čovek veruje da je, isto­ vremeno kad i čovek u uobičajenom smislu reči, i životinja ili biljka totemske vrste. Naime, on nosi njeno ime, a drži se da istovetnost imena implicira istovetnost prirode. Prvo se ne smatra naprosto spoljašnjim znakom drugog, već ga logički pretpostavlja. Jer, za primitivea, ime nije samo reč, kombinacija zvukova; ono je nešto od bića, i to nešto suštinsko. Član klana Kengura naziva sam sebe kengurom; on je, dakle, u izvesnom smislu, životinja dotične vrste. »Na biće koje mu služi kao totem«, vele Spenser i Gilen, »čovek gleda kao da je isto što i on sam. Urođenik s kojim smo o ovom pitanju raspravljali odgovorio nam je, pokazujući svoju fotografiju što smo je upravo snimili: 'Gle, ovaj je isto što i ja. Kengur je bio njegov totem. «23 Svaki pojedinac ima, dakle, dvostruku prirodu: u njemu koegzistiraju dva bića, čovek i životinja. Da bi ovu dvojnost, koja je nama toliko strana, učinio bar prividno shvatljivom, primitivae je smislio mitove koji, dakako, ništa ne objašnjavaju i samo pomeraju poteškoću, ali na taj način, čini se, bar ublažavaju logički skandal. S varijantama u pojedinostima, svi su oni sagradeni prema istom planu: cilj im je da između čoveka i totemske životinje uspostave genealoške odnose koji čoveka čine srodnikom životinje. Veruje se da će se ovim zajedništvom porekla — koje se, uostalom, predočava na različite načine — protumačiti i zajedništvo prirode. Narinjeri su, na primer, uobrazili da su medu prvim Ijudima neki imali moć da se pretvore u zveri. Pomenuta preobraćenja prikazana su nam kao proizvod nasilnih, gotovo hirurških opera-5 N a t Tr str 202 26 Taplin, The Narrinyeri, str. Čak i kada nam se kaže da su ova prva bića ljudi, ona su u stvari samo poluljudi, koji istovremeno dele životinjsku prirodu. To je slučaj s nekim Unmatdžerama isto, str. Ree je o načinima mišljenja koji nas zbunjuju svojom zbrkanošću, ali koje treba prihvatiti takve kakvi su. Nastojati da se u njih unese jasnoća koja im je strana, znaoilo bi izopačiti ih upor. E LE M E N TA R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG 2IVO TA J25 cija. Ljudska jedinka je u toj bezobličnoj masi izvajana tesanjem ili, ako zahvat izvodi ptica, kljucanjem, udovi su razdvojeni, usta otvorena, nozdrve probijene. Čas kakva legendarna ličnost, činom svoje moći, životinju čije imeklan nosi preobražava u čoveka;32 čas mit pokušava da objasni kako se nizom gotovo prirodnih dogadaja i nekom vrstom spontane evolucije životinja sama od sebe preobraća i napokon poprima Ijudsko obličje. Evo, naime, jedne od osnovnih tema. Istoimeni predak prikazan je kao Ijudsko biće, ali Ijudsko biće koje je, posle svakojakih zapleta, bilo primorano da duže ili kraće vreme poživi medu basnoslovnim životinjama iste one vrste koja je svoje ime podarila klanu. Usled tog bliskog i dugotrajnog opštenja, predak je postao toliko sličan svojim novim sudruzima da, kad se vratio medu ljude, ovi ga više nisu prepoznali. Dali su mu, dakle, ime životinje na koju je nalikovao. U ovoj mitskoj temi sadržan je, bez sumnje, odjek obreda irnicijacije. I inicijaciji je cilj da niladića učini celovitim čovekom, a, s druge strane, ona takode podrazumeva prave hirurSke operacije obrezivanje, podrezivanje, vadenje zuba, itd. Pri­ rodno je što su postupci koji su poslužili stvaranju prv'ih ljudi morali da budu zamišljeni prema istom obrascu. Tribes of Canada, str. Grupa komjača bila je primorana da napusti jezero u kojem je živela i potraži drugo boravište. Jedna od njih, krupnija od ostalih, zbog vrućine je teško podnosila ovaj poduhvat. Naprezala se tako silno da je ispala iz svog oklopa. Proces preobraćenja, jednom započet, nastavio se sam od sebe i komjača je postala čovek koji je bio predak klana Erminnie A. Smith, »The Mythis of Iroquois«, U n d Rep, str. Klan Raka u plemenu Čoktav nastao je na sličan naoin. Ljudi su iznenadili izvestan broj rakova koji su živeli u njihovom susedstvu-, doveli ih k sebi, naučili da govore i hodaju i, napokon, primili u svoje društvo Catlin, N o rth American Indians, II, str. Neki Indijanac susretne u lovu mrkog medveda koji ga odvede k sebi, nauci da hvata losose i gradi kanue. Čovek ostade s medvedom dve godine, a potom se vrati u svoje rodno selo. Ali ljudi ga se uplašiše pošto je ličio na medveda. Nije mogao ni da govori ni da jede išta osim sirove hrane. Tada ga istrljaše magičnim travama i on postepeno povrati svoje prvobitno obličje. Kasnije,, 126 E M IL D IR K E M vima, veruje da čovek deli prirodu životinje, mada se ta participacija poima u donekle drugaeijem obliku. Rasuto u celom organizmu, ovo obeležje je naročito vidljivo na nekim povlaštenim tačkama. Ima organa i tkiva koji su njime posebno označeni; to su, pre sve­ ga, krv i kosa. Ljudska krv je, najpre, toliko sveta stvar da u plemenima Centralne Australije veoma često služi posvećenju najuvaženijeg kultnog pribora. Nurtundža je, na primer, u nekim slučajevima od vrha do dna religijski pomazana ljudskom krvlju. On sagradi kuću na čijem zabatu ucrta medveda, a njegova sestra skroji ogrtač za ples na kojem je takode bio nacrtan medved. Stoga je amblem njenih potomaka bio medved Boas, Kwakiutl, str. V th R eport on the N. Tribes o f Canada, str. N a ovom primera vide se sve poteškoće koje nastaju kad se mistično srodstvo čoveka i životinje načini distinktivnom crtom totemizma, kao Sto predlaže g. Van Genep »Totemisme et methode comparative«, u Revue de Vhistorie des religions, tom LV III, 1908, juli, str. To srodstvo je mitski izraz mnogo dubljih činjenica; ono može manjkati a da bitne crte totemizma ne iščeznu. Dakako, izmedu pripadnika klana i totemske životinje uvek postoje tesne veze, ali one nisu nužno krvne, mada se najčešće poimaju u tom obliku. Pripoveda se da je klan potekao iz — ako tako može da se kaže — mešovite veze u kojoj su bilo muškarac bilo žena bili zveri one vrste čije ime klan nosi Vid. Swanton, »Social Condition, Beliefs etc. Spencer i Gillen, Nat. U plemenu Binbinga posvećenik mora da obliže okrvavljeni nož koji je služio za podrezivanje isto, str. UopSte uzev, krv koja potiče iz genitalija smatra se izuzetno svetom Nat. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSKOG ŽIVO TA 127 ne prilikom podrezivanja pobožno se prikuplja i zakopava, a odozgo se postavlja komad drveta koji prolaznike upozorava na svetost mesta; nijedna žena ne sme da mu se približi. Čak se i mnogi nanosi crvene gline koji se susreću na različitim stranama teritorije Arunta smatraju zgrušanom krvlju koju su neke heroine iz mitskog doba pustile da isteče na zemlju. Urodenici iz Centralne Australije nose pojaseve napravljene od ljudske kose, na čije smo religijske funkcije vec ukazali: oni služe kao vrpoe kojima se obavijaju neki kultni predmeti. Oni koji su navedeni dovoljni su da potvrde da u čoveku postoji nešto što drži profano na udaljenosti i poseduje religijsku delotvornost; drugim rečima, Ijudski organizam skriva u svojim dubinama sveti princip koji u određenim okolnostima otvoreno izranja na povr42 Nat. Ovaj mit se, uostalom, susreoe u celoj Australiji. Ako se sve ove formalnosti strogo ne poštuju, veruje se da će pojedinca snaći grdne nevolje. Zalisci se izjednačavaju s kosom, pa se s njima tako i postupa N orth. Uostalom, oni igraju određenu ulogu i u mitovima isto, str. Što se tiče masti, njeno sveto obeležje potiče otuda što se upotrebljava u izvesnim pogrebnim obredima. E M IL D IRK EM 128 šinu. On se ne razlikuje bitno od principa koji tvori religijsko obeležje totema. Maločas smo, naime, videli da razne supstancije u ko­ jima se ovaj princip najizrazitije utelovljuje ulaze u obredni sastav kultnog pribora nurtundža, totemski crteži , ili pak služe pomazanjima čiji je cilj da ožive moći bilo čuringa, bilo svetih stena; to su, dakle, stvari iste vrste. Religijsko dostojanstvo koje je po ovom osnovu inherentno svakom članu klana nije, medutim, kod sviju podjednako. Muškar'Ci ga poseduju u većem stepenu nego žene, koje su, u odnosu na njih, gotovo profane. Budući da nisu pripušteni ceremonijama, neposvećeni mladici su tog obeležja potpuno lišeni. U staraca ono dostiže maksimum intenziteta. Toliko su sveti da su im dopustene neke stvari koje su prostom svetu zabranjene: slobodnije mogu jesti totemsku životinju, a ima, kao što smo videli, čak i plemena u kojima su oslobodeni svake zabrane u ishrani. Treba se, dakle, čuvati da se u totemizmu vidi neka vrsta zoolatrije. Prema životinjama i biljkama čije ime nosi, čovek nipošto nema stav vernika prema svome bogu, jer i sam pripada svetu svetog. Izmedu njih pre vladaju odnosi dvaju bića koja stoje na go­ tovo istoj ravni i imaju podjednaku vrednost. Najviše što se može kazati je da životinja, bar u nekim slučajevima, kao da zauzima neznatno više mesto u hijerarhiji svetih stvari. Ponekad se naziva ocem ili dedom pripadnika klana što, izgleda, pokazuje da se pre­ ma njoj ljudi osećaju u nekom stanju moralne zavisnosti. Totemska životinja naziva se prijateljem ili starijim bratom svojih Ijudskih srodnika. Bar kod Arunta, ona u mitovima igra mnogo značajniju religijsku ulogu nego što je njena uloga u stvarnosti Nat. Još i danas žena uzima udela u nekim obredima inicijacije. Najzad, njena krv ima religijska svojstva vid. Egzogamne zabrane zavise od složenog položaja žene. Ovđe o njima ne ;govorimo pošto su neposrednije povezane s problemom porodične i bračne organizaeije. E L E M E N T A R N I O B LIC I RELIGIJSK O G 2IVO TA 129 ljudi i totemske životinje mnogo više nalikuju vezama koje spajaju članove iste porodice; kao što se kaže u plemenu Buandik, životinje i ljudi načinjeni su od istog mesa. Poziva ih u pomoć55 i one dolaze da uprave njegove hice u lovu ili da ga upozore na opasnosti u koje može da zapadne. Cini se da nad svojim totemom čovek ponekad ima čak i neku vrstu mističnog svojinskog prava. Zabrana da ga ubije ili pojede odnosi se, naravno, samo na članove klana; na strana lica ne bi se mogla protegnuti a da time život ne učini materijalno nemogućim. Kad bi u nekom plemenu kao što je Arunta, u kojem postoji mnoštvo različitih totema, čoveku bilo zabranjeno da jede ne samo životinje i biljke čije ime nosi već i sve životinje i sve biljke koje ostalim klanovima služe kao totemi, izvori hrane bili bi svedeni na nulu. Ima, medutim, plemena u kojima čak ni strancu nije bezuslovno dopušteno da jede totemsku životinju ili biljku. Kod Vakelbura se to ne sme činiti u prisustvu pripadnika odgovarajućeg totema,58 drugde je pak potrebna njihova dozvola. Na primer, kada kod Kaitiša i Unmatdžera čovek iz totema Emua, zatekavši se na lokalitetu koji nastanjuje klan Semena trave grass seed , uzbere nekoliko ovih semenki, pre nego što će ih pojesti mora pronaći poglavicu i reći mu: »Ubrao sam ove bobice na vašoj zemlji«, na šta poglavica odgovara: »Dobro, možete ih pojesti«. Ali da je čovek iz klana Emua jeo pre negoli je zatražio odobrenje, veruje se da bi se razboleo i izložio smrtnoj opasnosti. Cilj ovog običaja je da čoveka učini veštim ili srećnim u lovu, ili pak da suzbije opasnosti kojima ga dotična životinja može izložiti. Na primer, čovek čiji je totem neka vrsta zmije zaštićen je od njenih ujeda ukoliko redovno zaziva njeno ime. Najzad, u Severnom Kvinslendu postoji pleme Karingbul u kojem pripadnici totema je­ dini imaju pravo da ubiju totemsku životinju, a ako je totem stablo, da oljušte njegovu koru. Njihova pomoć neophodna je svakom strancu koji želi da za vlastite ciljeve upotrebi meso životinje ili drvo stabla. Cameron, »On Two Queensland Tribes«, u Science o f Man, Australasian Antropological Journal, 1904, V II, 28, coi. GLAVA III IZRIČITO TOTEMISTIČKA VEROVANJA Nastavak I I I Kosmološki sistem totemizma i pojam roda Već se nazire da je totemizam mnogo složenija religija nego što je u prvi mah moglo da izgleda. Dosad smo razlikovali tri ka­ tegorije stvari koje on, u razlieitom stepenu, priznaje kao svete: totemski amblem, biljka ili životinja čiji izgled amblem podražava, i članovi klana. Medutim, slika još nije potpuna. Religija, naime, nije naprosto zbirka fragmentarnih verovanja koja se odnose na sasvim posebne predmete kao što su oni o kojima je upravo bilo reči. Sve poznate religije bile su, manje ili više, sistemi ideja koji su težili da obuhvate sveukupnost stvari i pruže nam celovitu predstavu sveta. Da bi totemizam mogao da se smatra religijom uporedivom sa ostalim religijama, treba dakle da nam i on ponudi jednu zamisao o univerzumu. A on zadovoljava ovaj uslov. I Ovaj vid totemizma se obično zanemarivao zato što se o klanu stvarala suviše skučena predodžba. U njemu se najčešće vidi samo grupa ljudskih bića. Budući prost pododeljak plemena, izgleda da ga, kao takvog, mogu činiti samo ljudi. Ali, rasuđujući na taj način, naše evropske ideje stavljamo namesto onih koje primitivae gradi o svetu i društvu. Za Australijanca, i same stvari, sve one koje naseljavaju univerzum, čine deo plemena; njegovi su konstitutivni elementi i, da tako kažemo, punopravni članovi; i one dakle, baš kao i ljudi, imaju odredeno mesto u okvirima društva: »DivIjak iz Južne Australije«, veli g. Fajsn, »smatra univerzum velikim plemenom čijem jednom odeljku i sam pripada, a sve stvari, žive 132 E M IL D IRK EM ili nežive, uvrštene u istu grupu u koju i on, delovi su tela čiji je i sam član. «1 Na temelju ovog načela, kad je pleme podeljeno u dve fratrije, sva poznata bića su rasporedena medu njima. »Cela priroda«, kaže Palmer govoreći o plemenima s reke Belindžer, »podeljena je prema imenima fratrija. Sunce, Mesec i zvezde.. No, kaže Bridžmen, »sve žive i nežive stvari ova plemena dele u dve klase nazvane Jungaru i Vutaru«. Clanovi svake fratrije raspodeljeni su u odredeni broj klanova; isto tako su i stvari koje su dodeljene svakoj fratriji raspodeljene medu klanovima koji je čine. Jedno stablo, na primer, dodeliće se klanu Kengura i samo njemu, pa ce, prema tome, baš kao i Ijudski članovi pomenutog klana, imati kengura za totem; neko drugo potpašće pod klan Zmije, oblaci de biti svrstani pod jeđan totem, Sun­ ce pod neki drugi, itd. Sva poznata bića bivaju tako rasporedena u nekoj vrsti spiska, sistematske klasifikacije koja obuhvata prirodu u celini. Na drugom mestu naveli smo izvestan broj tih klasifikacija;4 ovde cerno se ograničiti da, primera radi, samo podsetimo na neke fra trije K um ite klanovi stvari klasirane u svaki klan soko ribolovac dim, orlovi nokti, neka stabla, itd. K ro k i Nedostaju podaci o četvrtom i petom klanu Kroki. Medu najpoznatijim klasifikacijama je ona koja je opažena u plemenu s Maunt Gambira. To pleme obuhvata dve fratrije, koje se nazivaju Kumite i Kroki; svaka od njih je, sa svoje strane, podeljena u pet klanova. Elem, »sve stvari u prirodi pripadaju jed­ nom ili drugom od ovih deset klanova;«5 Fajsn i Hauit kažu da su one u njih »ukljueene«. Klasirane su, naime, pod ovih deset totema kao vrste pod svoje odgovarajuće rodove. To pokazuje navedeni pregled, sačinjen prema obaveštenjdma koja su prikupili Kar, s jedne, i Fajsn i Hauit, s druge strane. Ali, zahvaljujući ra­ dovima Metjuza i Hauita,7 danas raspolažemo — na osnovu klasifikacije što je usvaja pleme Votdžobaluk — mnogo širim obaveštenjima koja omogućuju da se bolje razume kako takav sistem može obuhvatati ceo urođenicima poznat univerzum. I Votdžobaluci su podeljeni u dve fratrije, koje se zovu Gurogiti i Gumati ili, prema Hauitu,8 Krokič i Gamue ; da ne dužimo s nabrajanjem, zadovoIjicemo se da, prema Metjuzu, ukažemo na stvari koje su svrstane u nekoliko klanova fratrije Gurogiti. U klan Jama klasirani su poljski ćuran, domaća mačka, mopoke, sova, dyim-dyim, kokoška mallee, crveni papagaj, peewee, U klan Dagnje® svrstani su sivi emu, dikobraz, velika ugara, beli kalcadu, šumska patka, gušter mallee, smrdljiva komjača, leteća veverica, oposum s prstenastim repom, golub bronzanih krila bronze-wing , wijuggla. U klanu Sunca nalaze se bandikut, Mesec, štakorasti kengur, crna i bela svraka, oposum, soko ngurt, gusenica s kaučukova drveta, gusenica u mimoisa wattle tree , planeta Venera. U klanu Toplog vetra10 su suroglavi orao, pliosnata zmija. Ima Ii se na umu da postoji još dosta klanova Hauit nabraja dvanaest, Metjuz četmaest, ali upozorava da je njegova lista sa5 Curr, III, str. Wales and Victoria«, u Journal and Proceedings o f the Royal Society o f N. Wales, X X X V III, str. To su oni oblici koje je Hauit reprodukovao u donekle drugačijoj ortografiji. Uostalom, ova dva imena znače isto što i imena koja su u upotrebi u plemenu s Maunt Gambira Kumite i Kroki. Ali čini se da je ova reč istovetna reči Jallup kojom Hauit označava jedan podklan tog istog plemena, a prevodi je kao mussel, dagnja, mušula. Stoga mislimo da se na ovaj prevod možemo ođvažiti. Slieni rasporedi stvari uočeni su na najrazlieitijim stranama australijskog kontinenta: u Južnoj Australiji, u državi Viktorija, u Novom Južnom Velsu kod Euahlajija12 , a njihovi veoma vid1j ivi tragovi susreću se i u plemenima Centralne Australije. Tako su Vakelbure podeljene u dve fratrije, Malera i Vutaru: klase prve fratrije zovu se Kurgila i Banbe, a klase druge Vungo i Obu. Klasi Banbe pripadaju oposum, kengur, pas, med male pčele, itd. Klasi Vungo dodeljeni su emu, bandikut, crna patka, crna zmija, smeda zmija; klasi Obu pripadaju pljosnata zmija, med pčela koje ujedaju, itd. Pleme Zunji ima sistem klasifikacije koji, u svojim bitnim crtama, u svemu nalikuje sistemima što smo ih upravo opisali. Sistem kla­ sifikacije kod Omaha počiva na istim načelima na kojima i sistem Votdžobaluka. Kod Haida su svi bogovi, sva mitska bića nadređena različitim pojavama u prirodi, i sarni, baš kao i ljudi, klasirani u jednu od dveju fratrija koje čine pleme: jedni su Orlovi, drugi Gavranovi. Tako možemo biti sigurni da je ovaj način shvatanja sveta nezavisan od svake etnieke ili geografske osobenosti: ali, istovremeno, postaje oeigledno da je tesno povezan s celinom totemističkih verovanja. Izgleda čak da je klanove koje ie Hauit pripisao fratriji Kroki, Metjuz ubrojao u fratriju Gamuč, i obratno. To je dokaz o veoma velikim teškoćama koje se javljaju u ovim posmatranjima. Uostalom, ta neslaganja nisu bitna za pitanje kojim se mi bavimo. Langloh Parker, The Euahlayi Tribe, str. Ograničavamo se da navedemo samo najkarakterističnije cinjenice. Za poiedinosti je moguće obratiti se već navedenom članku »Les classifications primitives«. Kod njih, veli Sventon, svaka životinja ima dva vida. S jedne strane, ona je obično biće koie može biti ulovlieno i pojedeno; ali ona je istovremeno i natprirodno biće koje ima spoljašnji oblik životinje i od koje čovek zavisi. Mitska bića koja odgova­ raju raznim kosmičkim pojavama imaju istu dvoaubost Swanton, isto, str. E LE M E N TA R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG ŽIVOTA 135 II U radu na koji smo ved više puta upućivali pokazali smo koje svetlo ove činjenice bacaju na način na koji se u covedanstvu obrazovao pojam roda ili klase. Naime, ove sistematske klasifikacije su prve klasifikacije koje susrecemo u istoriji; no, maločas smo videli da su se oblikovale na sliku društvene organizacije — ili, radije, da su za svoje okvire uzele same okvire društva. Fratrije su poslužile kao rodovi, a klanovi kao vrste. Ljudi su mogli da grupišu stvari zato što su i sami bili grupisani; jer, da bi klasirali stva­ ri, ogranicili su se na to da im nadine mesta u grupama koje su sami obrazovali. A ako ove razne klase stvari nisu bile naprosto postavljene jedne pored drugih vec poređane prema jedinstvenom planu, hilo je to zato što su dmštvene grupe s kojima se one preplidu i same čvrsto povezane i svojim jedinstvom obrazuju organsku celinu, naime pleme. Jedinstvo ovih prvih logidkih sistema samo podražava jedinstvo društva. Tako nam je pružena prva prilika da proverimo stav koji smo izrekli na podetku ovog dela i uverimo se da osnovni pojmovi Ijudskog duha, naime bitne katego­ rije misljenja, mogu da budu proizvod drustvenih činilaea. Prethodno izlaganje dokazuje, naime, da ovako stoji i sa samim pojmom kategorije. Nije, medutim, da smo individualnoj svesti, čak i kad je svedena na njene vlastite snage, hteli da poreknemo moć uočavanja sličnosti između pojedinačnih stvari koje sebi predočava. Jasno je, naprotiv, da čak i najprimitivnije i najjednostavnije klasifikacije već pretpostavljaju pomenutu sposobnost. Nije slučajno što Australijanac svrstava stvari u isti, ili pak u različite klanove. U njemu se, kao i u nama, slične slike privlaoe a oprečne odbijaju i, upravo shodno osećanju o tim srodnostima ili odbijanjima, odgovarajuće stvari on klasira ovamo ili onamo. Uostalom, u nekim slučajevima naziremo razloge kojima je bio nadahnut. Veoma je verovatno da su dve fratrije činile početne i osnovne okvire ovih klasifikacija koje su, prema tome, najpre bile dihotomne. A kad se neka klasifikacija svodi na dva roda, oni se gotovo nužno poimaju u antitetiekom obliku: služe, pre svega, kao sredstvo da se jasno razdvoje stvari izmedu kojih je kontrast najizrazitiji. Jedne se stavljaju desno, druge levo. Takvo je, naime, obeležje australijskih klasifikacija. Ako je beli kakadu svrstan u jednu fratriju, crni kakadu je u drugoj, ako je Sunce na jednoj, Mesec i nocne zvezde su na suprotnoj strani. Ovako je kod Gurndič-Mara Howitt, Nat. Tamo gde je jedna fra­ trija nadređena miru, druga je nadređena ratu;20 ako je jednoj to­ tem voda, drugoj je totem zemlja. Drži se da medu njima postoji neka vrsta suparništva, pa čak i konstitutivnog neprijatel jstva. Mesec je, na primer, stavljen s crnim, a Sunce, naprotiv — kao i vazduh i vetar — s belim kakaduom. Ili je pak totemskoj životinji pripojeno sve što joj služi u ishrani,24 kao i životinje s kojima ona stoji najtešnje u odnosima. Ali prethodni primeri dovoljni su da pokažu da je izvesno neposredno poimanje sličnosti ili razlika koje pokazuju stvari odigralo neku ulogu u nastajanju pomenutih klasifikacija. Dorsey, »Siouan Sociology«, u X V th Rep. Istu suprotnost izmedu dve fratrije nalazimo, pored ostalog, i u ple­ menu Arunta: jedna obuhvata ljude vode, druga ljude zemlje Strehlow, I, str. Kod Haida, veli Sventon, članovi dveju fratrija, Oria i Gavrana, »često se smatraju osvedočenim neprijateljima. Muževi i žene koji su obavezno iz različitih fratrija ne oklevaju da jedni druge izdaju« The Haida, str. U Australiji se ovo neprijateljstvo ispoljava i u mitovima. Dve životinje koje dvema fratrijama služe kao totemi često su prikazane kao neprestano zaraćene medu sobom vid. Mathew, Eaglehawk and Crow, a Study o f Australian Aborigines, str. U igrama je jedna fratrija prirodni suparnik drugoj Howitt, Nat. Tomas, dakle, nije u pravu kad našoj teoriji o nastanku fratrija prebacuje da nije kadra objasniti njihovu suprotnost. K inship and Marriage in Australia, str. Ipak, ne mislimo da bi je trebalo svesti na suprotnost izmedu profanog i svetog vid. Hertz, »La preeminence de la main droite«, u Revue phil. Stvari jedne fratrije nisu profane u očima druge; i jedne i druge čine deo istog religijskog sistema vid. Kam ilaroi and Kurnai, str. Ovim se, bez sumnje, objašnjava osobenost na koju Boas ukazuje u totemskim amblemima Severne Amerike. »Kod Tlinkita«, veli on, »kao i u svim ostalim plemenima priobalnog područja, amblem grupe uključuje životinje koje služe kao jelo životinji čije ime grupa nosi« Fifth. EL E M E N T A R N I O B LIC I R ELIGIJSKOG ŽIVO T A I37 Ali jedno je osećanje sličnosti, a drugo pojam roda. Rod je spoljašnji okvir čiji sadržaj, jednim delom, čine predmeti opaženi kao slični. No, sam sadržaj ne može pružiti okvir u kojem se rasporeduje. Njega čine maglovite i kolebljive slike, nastale nadređivanjem i delimičnim stapanjem odredenog broja individualnih slika za koje se ispostavlja da imaju zajedničke elemente; okvir je, naprotiv, definisani oblik, čvrstih obrisa, ali kadar da se primeni na neodredeni broj stvari, opaženih ili neopaženih, zbiljskih ili mogućnih. Naime, polje prostiranja svakog roda beskrajno premašuje krug predmeta čiju smo sličnost doživeli neposrednim iskustvom. Eto zašto cela jedna škola mislilaca odbija da poistoveti —i to ne bez razloga — ideju roda i generičke slike. Generička slika je samo rezidualna predstava, neodredenih granica, koju u nama ostavljaju slične predstave kada su istovremeno prisutne u svesti; rod je logički simbol zahvaljujući kojem distinktivno mislimo ove i druge analogne sličnosti. Uostalom, najbolji dokaz o procepu koji razdvaja ova dva pojma jeste činjenica da je i životinja sposobna da obrazuje generičke slike, dok veštinu mišljenja u rodovima i vrstama ne poznaje. Ideja roda je oruđe mišljenja koje su, oeigledno, skovali ljudL Ali za to nam je, ako ništa drugo, bio potreban neki uzor; jer kako bi ova ideja mogla da se rodi ako u nama ili van nas nije bilo ničeg što bi bilo kadro da nam je sugeriše? Odgovoriti da nam je data a priori, ne znači odgovoriti; to nemarno rešenje je, kao što je rečeno, smrt analize. No, ne vidi se gde bismo, ako ne u prizoru kolektivnog života, mogli da pronademo ovaj neophodan uzor. Rod je naime idealna, ali jasno definisana grupacija stvari izrnedu ko­ jih postoje unutrašnje veze analogne srodničkim vezama. A jedine takve grupacije na koje nam ukazuje iskustvo jesu one koje, udružujući se, obrazuju ljudi. Materijalne stvari mogu da obrazuju zbirne celine, gomile, mehaničke spojeve bez unutrašnjeg jedinstva, ali ne i grupe u smislu koji smo upravo pridali toj reči. Hrpa peska ili gomila kamenja ni u čemu ne nalikuju onakvom definisanom i organizovanom društvu kakvo je rod. Dakle, po svemu sudeći, nikada ne bismo ni pomislili da sva bića univerzuma objedinimo u homogene grupe nazvane rodovima da nismo pred očima imali primer ljudskih društava, da nismo čak poeeli da i same stvari posmatramo kao članove društva ljudi, u toj meri da su se ljudske i logičke grupacije isprva poklapale. Tako su kod Votdžobaluka u Australiji i Zunjija u Americi stvari idealno raspodeljene iz­ medu različitih oblasti u prostoru, baš kao i klanovi. A regionalna raspodela stvari podudara se s razmeštajem klanova vid. »De quelques formes primis tives de classification«, str. Ponešto od tog prostomog obeležja,, klasifikacije čuvaju i u srazmerno naprednih naroda, na primer u Kini isto, str. Postoje nadredena i njima podređena obeležja; vrste i njihova dinstinktivna svojstva potčinjeni su rodovima i atributima kojima su ovi definisani; ili se pak različite vrste istog roda poimaju kao smeštene sve na istoj ravni. Posmatra li se klasifikacija radije sa stanovišta njene obuhvatnosti, stvari se tada predočavaju u obrnutom poretku: sasvim gore stavljaju se najposebnije i stvarnošću najbogatije vrste, a dole najopštiji, kvalitetima najoskudniji tipovi. Ali oni se ipak predocavaju u hijerar­ hijskom obliku. No, ne treba misliti da taj izraz ovde ima samo metaforičko znaoenje: cilj klasifikacije je doista da uspostavi odnose subordinacije i koordinacije, a čovek ne bi čak ni pomislio da svoja saznanja uredi na taj način da prethodno nije znao šta je hijerarhija. Ali ni prizor fizieke prirode niti pak mehanizam misaonih asocijacija ne bi nam mogli pružiti ideju hijerarhije. Hije­ rarhija je isključivo društvena stvar. Jedino u društvu postoje viši, niži ili jednaki. Prema tome, čak i kada činjenice ne bi bile u toj meri demonstrativne, sama analiza ovih pojmova bila bi dovoljna da otkrije njihovo poreklo. Pozajmili smo ih od društva da bismo ih zatim projektovali u našu predstavu sveta. Društvo je pružilo potku na kojoj je tkalo logičko mišljenje. III Ali ove primitivne klasifikacije ticu se, ne manje neposredno, i nastanka religijske misli. One, naime, impliciraju da su sve stvari koje su klasirane u isti klan ili istu fratriju blisko srodne kako jedne s drugima, tako i sa onom stvari koja fratriji ili klanu služi kao totem. Kada Austra­ li janac iz plemena kod Port-Mekeja kaže da Sunce, zmije, itd. On veruje da, stvarno, »aligatori jesu Jungaru, a kenguri Vutaru. Sunce jeste Jungaru, Mesec Vutaru, i tako redom, u pogledu sazvežđa, drveća, biljaka, itd. Kaže se da toj grupi pripadaju28 baš kao i Ijudski pojedinci koji je čine; usled toga, isti takav odnos spaja ih i s ljudima. U stvarima koje pripadaju njegovom klanu čovek vidi srodnike ili bliske drugove; naziva ih prijateljima i smatra da su stvorene od istog mesa od kojeg i on. Reč je o plemenu s Maunt Garnbira. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSK O G ŽIVOTA 139 saglasnosti. Stvari i ljudi se na neki način međusobno dozivaju, razumevaju i prirodno uskladuju. Kada se, na primer, sabranjuje neki Vakelbura iz fratrije Malera, odar u kojem je telo izloženo »mora da bude izraden od drveta stabla koje pripada fratriji Male­ ra«. Ako je pokojnik iz klase Banbe, morace da se upotrebd neko stablo Banbe. U is­ tom plemenu, vrač u svojoj veštini sme da se služi samo stvarima ko­ je potpadaju pod njegovu fratriju;31 jer, pošto su mu druge stvari tuđe, ne bi ih mogao privoleti da mu budu poslušne. Neka veza mistieke simpatije spaja tako svakog pojedinca s živim ili neživim bićima koja su mu pridružena; otuda sledi verovanje da je na osnovu onoga što ona čine moguće zaključiti šta će sam uraditi ili šta je uradio. Kada kod ovih istih Vakelbura neko sanja da je ubio životinju koja pripada određenom društvenom odeljku, oeekuje da će sutradan sresti čoveka iz dotičnog odeljka. Kod Votdžobaluka, svaka fratrija ima drveće koje samo njoj pripada. Da bi se ulovila neka životinja iz fratrije Gurogiti, može se upotrebiti samo oružje načinjeno iz drveta dobijenog od stabala druge fratrije, i obratno; u protivnom, lovac može biti siguran da će promasiti cilj. Tako pripadnici klana i stvari koje su u nj klasirane obrazuju svojim objedinjavanjem čvrst sistem čiji su svi članovi međusobno povezani i simpatički vibriraju. Ova organizaeija, koja nam se isprva mogla učiniti čisto logičkom, istovremeno je i moralna. Jedan te isti princip je pokreće i tvori njeno jedinstvo: to je totem. Kao što čovek koji pripada klanu Gavrana ima u sebi nešto od ove životinje, nužno se smatra da je i kiša, pošto pripada istom klanu i potpada pod isti totem, »isto što i gavran«; sa istog razloga, Mesec je erni, a Sunce beli kakadu, svako stablo erna drveta je pelikan, itd. Dakle, sva bića svrstana u isti- klan — ljudi, životinje, biljke, neživi predmeti — samo su obični modaliteti totemskog bića. Evo šta znači formula koju smo malocas naveli, a koja sva ova bića predstavlja kao prave srodnike: sva su ona doista od istog mesa u tom smislu što sva dele prirodu totemske životinje. Uostalom, nazivi koji im se daju su isti kao d nazivi totema. Wales and Victoria«, u Journ. Society, o f N. Wales, X X X V III, str. Izrazi tuman i vingo odnose se i na jedne i na druge. Veli se da su ona njeni najprisniji prijatelji, ortaci, drugovi; veruje se da su od nje nerazdvojna. Ali, s druge strane, znamo da je totemska životinja sveto biće. Sve stvari svrstane u klan čiji je ona amblem imaju, dakle, isto obeležje, pošto su i one, u izvesnom smislu, životinje iste vrste, baš kao i čovek. I one su svete, a klasifikacije koje ih smeštaju u odnosu na druge stvari univerzuma dodeljuju im samim tim neko mesto u celini religijskog sistema. Eto zašto ljudski članovi klana ne mogu slobodno jesti životinje ili biljke koje se nalaze među ovim stva­ rima. Tako, u plemenu s Maunt Gambira, ljudi čiji je totem jedna neotrovna zmija moraju se uzdržavati ne samo od njenog mesa, vec im je zabranjeno i meso foka, jegulja, itd. Kod Arunta, zabrana koja štiti totemsku životinju proteže se i na životinje koje su joj pridružene;40 u svakom slučaju, eovek im duguje sasvim naročitu pažnju. X II i dalje. Parker, The Euahlayi Tribe, str. Sećamo se da u tom društvu kao okviri klasifikacije služe bračne klase vid. No, ne samo što pripadnici jedne klase smeju da jedu žavotinje koje su joj pripisane, već ne smeju jesti druge životinie. Svaka druga hrana im je zabranjena Howitt, Nat. Treba se ipak čuvati i otuda ne zaključiti da se ove životinje smatraju profanim. Upada, naime, u oči da pojedinac nema naprosto pravo da ih jede već to obavezno mora činiti, pošto mu je zabranjeno da se hrani drugačije. A ovo imperativno obeležje propisa je pouzdan znak da su pred nama stvari koje imaju religijsku prirodu. Jedino što je religioznost kojom su obeležene porodila pozitivnu, a ne onu negativnu obavezu kao što je zabrana. Možda čak nije nemoguće razabrati kako je nastalo ovo odstupanje. Kao što smo gore videli str. Ako se, pod uticajem naročitih okolnosti, razvije taj vid EL E M E N T A R N I O B LIC I R ELIGIJSKOG 2IV 0 T A 141 Ali ono što još bolje pokazuje da priroda svih stvari koje su povezane s totemom nije različita od njegove prirode i da, prema tome, i one imaju religijsko obeležje, jeste činjenica da i one, pruži li se prilika, igraju istu ulogu. To su dopunski, sekundarni totemi — ili, da upotrebimo izraz koji je danas posvećen upotrebom — podtotemi. Da bi se razlikovao i individualizovao, ovom podklanu potreban je poseban totem, naime podtotem. Dakle, one su doslovno virtuelni totemi; i najneznatnija okolnost je dovoljna da bi ih prevela u delo. U njima počiva latentna totemska priroda koja se ispoljava čim to uslovi omoguće ili zaiskaju. Tako se dešava da isti pojedinac ima dva totema: jedan glavni, zajednički čitavom klanu, i jedan podtotem, svojstven samo podklanu kojem čovek pripada. To je nešto poput nomena i cognomena u Rimljana. Pleme u kojem je ovaj proces segmentacije dostigao, da tako kažemo, svoju krajnju granicu, jesu Arunte. Već su obaveštenja sadržana u prvoj Spenserovoj i Gilenovoj knjizi dokazala da kod Arunta postoji šezdesetak totema,48 ali su nedavna Štrelovljeva istraživanja utvrdila da je njihov broj znatno veći. Strelov nabraja ništa manje nego 442 totema. Ovo su na konačan način dokazala Štrelovljeva posmatranja. Spenser i Gilen naveli su samo nekoliko izolovanih slučajeva pototemističkog odnosa, sasvim prirodno će se poverovati da jedino članovi klana mogu raspolagati svojim totemom i svim što je s njim izjednačeno, a da drugi, naprotiv, nemaju prava da u nj dimu. U ovim uslovima klan je mogao da se hrani samo onim stvarima koje su mu dodeljene. »De quelques formes primitives de classification«, str. Broj ni preostaci potvrđuju ovu hipotezu. Cesto se dogada da dve, na ovaj način združene grupe imaju isti totemski amblem, a postojanje jedinstvenog amblema može se objasniti samo ako su dve grupe prvobitno činile jednu. Dva kulta još su samo nepotpuno razdvojena — što, veoma vero­ vatno, znaei da su se isprva sasvim preplitala. Pripoveda se da je pomoena životinja najpre pripadala vrsti koja još i danas služi kao glavni totem, a da se tek u nekom potonjem razdoblju od nje odvojila. Tako bi ptice čantunga, koje su danas pridružene gusenici vičeti, u basnoslovno doba i sarne bile gusenice vičeti koje su se kasnije pretvorile u ptice. Dve vrste koje su danas povezane s totemom mednog mrava bile bi prvobitno i same medni mravi, itd. X III— X VII. To je, bez sumnje, zato što Štrelov nije mogao pouzdano da utvrdi koji je od tih totema zaista glavni. Dve zanimljive činjenice koje proizlaze iz tog spiska potvrduju neke stavove koje smo ranije izneli. Najpre, uz samo nekoliko izuzetaka, gotovo svi glavni totemi su životinje. Potom, zvezde su uvek samo sporedni ili pomoćni totemi. To je još jedan dokaz da su pomoćni totemi tek kasnije unapredeni u toteme u pravom smislu reči i da su se, prvobitno, glavni totemi najradije pozajmljivali u životinjskom carstvu. X II; Spencer i Gillen, Nat. Oinjenica što se misli da se pomoćni totem jeo ne implicira, uostalom, da se smatrao profanim; jer, veruje se da su u mitsko doba preci, osnivači klana, jeli čak i glavni totem. ELE M E N TA R N I O BLIC I RELIGIJSKOG ŽIVOTA 143 ima li čovek posla s glavnim ili sporednim totemom. To je najbolji dokaz o religijskim oseeanjima koja ove stvari pobuduju. Da nemaju sveto obeležje, ne bi tako lako mogle da budu unapređene u isto ono dostojanstvo koje pripada svetim stvarima par excellence, naime totemima u pravom smislu reči. Krug religijskih stvari prostire se, dakle, daleko preko granica u koje je u prvi mah izgledao zatvoren. On ne obuhvata samo to­ temske životinje i Ijudske članove klana već, pošto nema nieeg poznatog što ne bi bilo klasirano u neki klan i pod neki totem, nema takođe nieeg što u razlieitom stepenu ne poprima kakav odblesak religioznosti. Kad se, u religijama koje će se kasnije obrazovati budu javili bogovi u pravom smislu reči, svaki od njih biće nadređen posebnoj kategoriji prirodnih pojava — ovaj moru, onaj vazduhu, neki drugi žetvi ili plodovima, itd. Upravo ova razdeoba prirode medu razlieitim božanstvima čini predstavu koju nam pomenute religije pružaju o univerzumu. No, sve dok oovečanstvo ne prevazide fazu totemizma, različiti plemenski to­ temi imaju tačno onu ulogu koja će kasnije pripasti božanskim ličnostima. U plemenu s Maunt Gambira, koje smo uzeli kao glavni primer, ima deset klanova; zato je i ceo svet podeljen u deset klasa ili, radije, u deset porodica od kojih svaka ima kao praoca jedan poseban totem. Budući da se poimaju kao raznovrsni oblici totemskog bića, sve stvari klasirane u jedan klan crpu svoju realnost upravo iz tog praoca; vratimo li se našem primeru, naći ćemo da se na kišu, grmljavinu, munju, oblake, grad ili zimu gleda kao na različite vrste gavrana. Objedinjene, ovih deset porodica stvari čine potpunu i sistematsku predstavu o sVetu, a ona je religijska pošto njena nacela obezbeđuju upravo religijski pojmovi. Daleko od toga da je ograničeno na jednu ili dve kategorije bića, područje totemističke religije prostire se, dakle, sve do krajnjih granica poznatog univerzuma. Ali, da bi se totemizam mogao predstaviti na ovaj način, predodžbu koja je o njemu dugo vladala treba preinačiti u jednom bitnom pogledu. Sve do otkrića učinjenih ovih poslednjih godina, tote­ mizam se u celini svodio na kult jednog posebnog totema i bio je definisan kao religija klana. Sa ovog stanovišta se činilo da u plemenu ima onoliko medusobno nezavisnih totemističkih religija ko56 Tako nam o golubu zvanom dnturita Spenser i Gilen govore čas kao o glavnom Nat. Uostalom, ovo shvatanje je bilo u skladu sa uobičajenom idejom o klanu: u njemu se, naime, vidi samostalno društvo58 koje je manje ili više zatvoreno prema sličnim društvima, ili pak s njima održava samo spoljašnje i površne odnose. Ali stvarnost je složenija. Dakako, kult svakog totema ima svoje žarište u odgovarajućem klanu; svetkuje se tamo i samo tamo; o njemu brinu članovi klana; njihovom pomoći on se prenosi s pokolenja na pokolenje, baš kao što se prenose i verovanja koja stoje u njegovoj osnovi. Ali, s druge strane, različiti totemistički kultovi koji se na taj način upražnjavaju u istom plemenu ne razvijaju se paralelno i ne mareći jedni za druge, kao da svaki čini potpunu i samodovoljnu religiju. Naprotiv, uzajamno se impliciraju i samo su delovi iste celine, elementi iste religije. Clanovi jednog klana nipošto ne posmatraju verovanja susednih klanova sa onom ravnodušnošću, nepoverenjem ili neprijateljstvom koje redovno pobuđuje tuda re­ ligija, već ta verovanja i sami dele. Pripadnici totema Gavrana i sami su uvereni da je predak ljudi čiji je totem Zmija bila neka mitska zmija, i da tom poreklu oni duguju naročita svojstva i čudesne moći. Nismo li videli da, bar u izvesnim uslovima, čovek može jesti totem koji nije njegov samo pošto ispuni obredne formalnosti? Pre svega, traži dopuštenje pripadnika odgovarajueeg totema, ako su prisutni. Znači, dakle, da ta hrana ni za njega nije čisto profana; i on prihvata da između članova klana kojem ne pripada i životinje čije ime oni nose postoje prisne srodnosti. Uostalom, ovo zajedništvo verovanja ponekad se ispoljava i u kultu. Dešava se čak da oni ne igraju samo ulogu običnih posmatrača; dakako, ne služe obred, ali ukrašavaju služitelje i pripremaju službu. I njima je u interesu da se obred svetkuje; zato u nekim plemenima upravo oni pozivaju nadležan klan da pristupi svetkovini. Nije moguće da je svoja vero­ vanja svaki klan sagradio na potpuno nezavisan način; naprotiv, bilo je preko potrebno da kultovi različitih totema, pošto se savršeno dopunjuju, budu na neki način međusobno usaglašeni. Videli smo, naime, da se isti totem obično ne ponavlja dva puta u istom plemenu i da je, između na taj naein uspostavljenih totema, ceo 58 Tako se klan veoma često brkao s plemenom. U ovu pometnju, koja u opise etnografa često unosi nejasnoće, upadao je naročito Kar I, str. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSK O G ŽIVOTA 145 univerzum podeljen tako da se isti predmet ne nalazi u dva razlieita klana. Ovako metodična raspodela ne bi mogla da se ostvari bez neke prećutne ili promišljene nagodbe u kojoj je čitavo pleme moralo da učestvuje. Skup verovanja koji je tako nastao jeste, dakle, delimično aii samo delimieno plemenska stvar. Svakako, poseban kult svakog klana uživa veoma veliku samostalnost: može se čak već sada predvideti da se upravo u klanu nalazi aktivni ferment religijskog života. Ali, s druge strane, svi ti kultovi su međusobno povezani, a totemistička religija je složen sistem stvoren njihovim objedinjavanjem, baš kao što je i grčki politeizam bio uspostavljen objedinjavanjem svih pojedinačnih kultova koji su se obraćali različitim božanstvima. Upravo smo pokazali da i totemizam, shvaćen na ovaj način, ima svoju kosmologiju. °' Moglo bi se čak postaviti pitanje ne postoje li katkad i plemenski totemi. Tako, kod Arunta ima jedna životinja, divlja mačka, koja služi kao totem jednom posebnom klanu, a ipak je zabranjena celom plemenu; čak i ljudi iz drugih klanova mogu da je jedu samo u umerenim količinama Nat. Ali, mislimo da bi u ovoj prilici bilo pogrešno govoriti o plemenskom totemu, jer iz činjenice da je slobodno jedenje neke životinje zabranjeno, ne sledi da je ona totem. Zabranu mogu da porode i drugi uzroci. Dakako, religijsko jedinstvo plemena je stvarno, ali se ono potvrduje drugim simbolima. Kasnije ćemo pokazati koji su to simboli knj. IX 10 Elementarni obliici religijskog života GLAVA IV IZRIČITO TOTEMISTIČKA VEROVANJA Kraj IV Indiviđualni i seksualni totem U prethodnim glavama, totemizam smo izučavali samo kao javnu ustanovu; dosad je bilo reči jedino o totemima koji su zajednieka stvar klana, fratrije ili, u izvesnom smislu, plemena;1 po­ jedinac je u njima imao udela samo kao član grupe. Ali, znamo da nema religije koja ne bi imala i neki individualni vid. Ova opšta primedba odnosi se i na totemizam. Osiim bezUenih i kolektivnih totema koji stoje u prvom planu, ima i onih koji su svojstveni svakom pojedincu, koji izražavaju njegovu ličnost i čiji kult covek svetkuje sam za sebe. I U nekoliko australijskih plemena i u većini indijanskih društava Severne Amerike2 svaki pojedinac lično održava s nekom odredenom stvari odnos nalik onom koji svaki klan održava sa svo­ jim totemom. Katkad je ta stvar neko neživo bice ili veštački predmet, ali je najčešće životinja. U nekim slučajevima, istu ulogu obavlja jedan uži deo organizma, kao što su glava, noge ili jetra. To je njegovo lično, krsno ime, koje se dodaje kolektivnom totemu, kao što se praeno1 Totemi su stvari plemena u tom smislu što je ono kao celina zainteresovano za kult koji svaki klan duguje svom totemu. ELE M E N TA R N I O B LIC I R ELIGIJSKOG 2IVOTA 147 men Rimljana dodaje nomen gentilicumu. Istina, ova činjenica potvrdena nam je samo u pogledu izvesnog broja društava,4 ali je verovatno sveopšta. Odmah čemo, naime, pokazati da izmedu stvari i pojedinca postoji istovetnost prirode, a istovetnost prirode implicira istovetnost imena. Podareno u toku naročito znaeajnih reli­ gijskih ceremonija, to krsno ime poseduje sveto obeležje. Ne izgovara se u obienkn prilikama profanog života. Dešava se čak da reč koja u običnom jeziku služi da označi odgovarajuću stvar biva manje ili vise preinacena kako bi mogla poslužiti ovoj naročitoj upotrebi. To ime je, bar u ameriekim plemenima, udvojeno amblemom koji pripada svakom pojedincu i, u raznim obli­ cima, prikazuje stvar koju ono oznacava. Svaki Mandan, na pri­ mer, odeva se u kožu životinje čiji je imenjak. Covek deli prirodu životinje; ima njene kvalitete, kao uostalom i mane. Na primer, smatra se da neko kome je individualni znamen orao, poseduje dar da gleda u budućnost; nosi li ime medveda, vele da je lako ranjiv u borbi, jer je medved spor i težak i lako se da uhvatiti;13 ako je životinja prezrena, i čovek je predmet istog prezira. Slične činjenice moguće je naći u; Teit, naved. Zato je veoma rasprostranjeno pravilo da se životinja ne sme ubiti, a još manje jesti njeno meso. Zabrana — koja, kad je reč o totemu klana, sadrži svakojake olakšice i ublaženja — ovde je mnogo stroža i apsolutna. Upozorava ga na moguće opasnosti i ukazuje na sredstva da se one izbegnu;19 vele da mu je prijatelj. Ovaj veruje da može odoleti hicima, strelama, svakojakim udarcima. I pojedinac, sa svoje strane, može delovati na životinju. Zapoveda joj i na nju utiče. Jedan Kurnaj, kome je morski pas prijatelj i saveznik, veruje da bacanjem čini može rasterati morske pse koji prete brodu. « 17 Langloh Parker, naved. Isto je i kod nekih Sališa Hili Tout, »Ethn. Ova činjenica je opšte rasprostranjena kod Indijanaca Centralne Ame­ rike Brinton, »Nagualism, a Study in Native American Folklore and History«, u Proceedings o f the American Philosophical Society, X X X III, str. Frejzer je, pored ostalog, popisao slučajeve u Americi i utvrdio da je zabrana sveopšta Totem ism a. Istina, videli smo da u Americi pojedinac mora najpre ubiti životinju čija koža služi da bi se napravilo ono što etnografi nazivaju čarolijskom torbom. Ali ovaj običaj opažan je u samo pet plemena; verovatno je reč o izmenjenom i poznom obliku pomenute ustanove. E L E M E N T A R N I O B L IC I RELIGIJSK O G 2IVOTA 149 sklopljena veza može čoveku podariti naročitu sposobnost da uspešno lovi dotičnu životinju. Covekov alter ego nije vrsta. Naime, ima slučajeva kada je sasvim izvesno da određeno stablo, stena ili kamen igraju pomenutu ulogu. Takvom solidamošću čovek ne bi mogao da bude povezan s čitavom vrstom, jer nema dana, tako reći ni časa, da ona ne izgubi ponekog od svojih članova. Međutim, primitivae je donekle nesposoban da jedinku misli odvojeno od vrste; veza koja ga spaja s jedinkom sasvim se prirodno proteže i na vrstu; on ih brka u istom osecanju. Zato je za nj cela vrsta sveta. Zbog važnosti koju pomenuta verovanja i običaji imaju kod Indi­ janaca Severne Amerike, predloženo je da se skuje reč nagualizam ili manituizam kojom bi se oni označili. Prema njegovom mišljenju, fetišizam se javlja kad je zaštitničko biće pojedinačni predmet a ne klasa Totem ism , str. Howitt, »Australian Medicine Men«, J. Istinu govoreći, pojmovi fetiša i fetišizma ne odgovaraju ničem odredenom. Societv, X X X III, str. Powell, »An American View of Totemism«, u Man, 1902, br. Endrju Leng je slične ideje izrazio u Social Origins, str. Naime, ista naoela primenjena su ovde na klan, tamo na pojedinca. Na obema stranama ree je o istom verovanju da medu stvarima i Ijudima postoje vitalne veze i da su stvari obdarene naročitim moeima od kojih imaju koristi njihovi Ijudski saveznici. Reč je o istom običaju da se čoveku nadene ime stvari s kojom je združen i da se tom imenu pridoda amblem. To­ tem je pokrovitelj klana, kao sto i pojedincu njegov pokrovitelj služi kao lieni totem. Važno je, dakle, da terminologija učini vidljivom ovu srodnost dvaju sistema; stoga cerno, zajedno s Frejzerom, kult koji svaki pojedinac ukazuje svom pokroviitelju nazvati individualnim totemizmom. Ovaj izraz je utoliko opravdaniji sto se u nekim slucajevima i sam primitivae služi istom rečju da bi označio totem klana i život'inju zaštitniicu pojedinca. U nastavku ove studije pokazaćemo, uostalom, koliko su pomenute dve vrste totemizma neodvojive jedna od druge. Dok klan smatra da je potekao od zivotinje ili biljke koja mu služi kao totem, pojedinac ne veruje da sa svojim ličnim totemom održava ikakav genealoški odnos. On mu je prijatelj, pomagač, zaštitnik, ali ne i srodnik. Coveku koriste modi koje njegov totem navodno poseduje, ali oni nisu iste krvi. Osim toga, članovi klana dopuštaju susednim klanovima da jedu životinju čije ime oni kolektivno nose, jedino pod uslovom da budu poštovane nužne formalnosti. Naprotiv, vrstu kojoj pri­ pada njegov lieni' totem pojedinac ne samo što poštuje nego se i trudi da je zaštiti od stranaca — bar tamo gde se smatra da su sudbine čoveka i životinje povezane. Ali ove dve vrste totema razlikuju se, pre svega, načinom na koji ih čovek stiee. Kolektivni totem eini deo pravnog položaja svakog pojedinca: obično je nasledan, a u svakom slučaju unapred je odreden rođe- 34 U Australiji je to slučaj kod Juina Howitt, Nat. Customs of the Aborigines of the Encounter Bay Tribe, u Woods, str. Isto tako, Tajlorovom mišljenju Frejzer se danas pridružuje zato što totemu klana sada odriče bilo kakvo religijsko obeležje Totem ism and Exogamy, III, str. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSKOG ŽIVOTA 151 njem, mimo volje ljudi. Jednom, dete ima totem svoje majke Kamilaroji, Dijeri, Urabune, itd. Individualni totem se, na­ protiv, stiče promišljenim činom;37 da bi bio odreden, potreban je čitav niz obrednih radnji. Amerieki Indijanci najčešoe pribegavaju sledećoj metodi. Nekako u doba puberteta, kad se približi čas inicijacije, mladić se povlači na neko udaljeno mesto, na primer u šurnu. Tamo se, u toku perioda koji zna da potraje od nekoliko dana do više godina, podvrgava svakojakim iscrpljujućim i protivprirodnim kušnjama. Posti, stavlja se na muke, dosuduje sebi razna sakaeenja. Cas luta ispuštajući žestoke krike, prave urlike; eas se pruža po zemljii, ostaje nepokretan i jadikuje. Katkad pleše, moli, zaziva sVoja redovna božanstva. Najzad sebe dovodi u stanje silne prenadraženosti koje je sasvim blisko delirijumu. Kad dospe do tog paroksizma, njegove predstave lako poprimaju halucinatorno obeležje. »Kada se«, veli Hekevelder, »dečak nade uoei inioijacije, podvrgava se naizmenicno postu i medicinskom tretmanu; uzdržava se od svake hrane i, guta najjače i najodvratnije droge: ponekad pije otrovne uvarke, sve dok njegov duh ne zapadne u pravo stanje zabludelosti. U tom času ima — ili veruje da ima — vizije, da doživljava neobične snove za koje ga je cela ova obuka prirodno predisponirala. Uobražava da leti kroz vazduh, putuje podzemljem, skače s brda na brdo preko dolina, pobeduje i kroti divove i čudovišta. «38 Kada u tikn uslovima, u snu ili na javi, ugleda — ili, što izlazi na isto — poveruje da je ugledao neku životinju čije mu se ponašanje učini znakom prijateljskih namera, uobrazice da je pronašao pokrovitelj a koga je očekivao. »Svaki pojedinac, veli on, polaže pravo na neku životinju, biljku ili neživi predmet kao na svoj poseban i lični totem koji nasleduje od majke« J. Society o f N. Wales, X X X V III, str. Ali očigledno je da, kad bi svoj deci iste porodice lični totem bio totem njihove majke, ni ona ni njihova majka ne bi, u stvari, ni imali liene toteme. Metjuz verovatno hoće da kaže da svaki pojedinac bira svoj indi­ vidualni totem u krugu stvari koje su dodeljene klanu majke. Videćemo, naime, da svaki klan ima svoje individualne toteme koji su njegova isključiva svojina, a članovi drugih klanova njima ne mogu raspolagati. U tom smislu, u izvesnoj meri, ali samo u izvesnoj meri, rođenje određuje lieni totem. Dorsey, »Siouan Cults«, X Ith Rep. Ponekad se, u tom cilju, pribegava vidovnjačkim postupeima. Na primer, u zalivu Šarlot, na rtu Bedford ili na obalama reke Prozerpine, baka ili druge starije žene uzimaju u ruke delić pupeane vrpce kojom je privezana placenta i sve to prilieno snažno uvrću. Za to vreme, ostale starice koje su posedale ukrug predlažu redom različita imena. Usvaja se ono koje je izgovoreno upravo u času kad se vrpea kida. Starci brižljivo ispituju ispljunuti ugrušak krvi i pljuvačke, a prirodni predmet na čiji oblik on podseća postaje mladićev totem. U jednom primeru koji navodi Hil Taut, činodejstvovao je šaman48 koji je svoj totem hteo da prenese nećaku. »Ujak uzme simbolični amblem svog snama lieni totem ; u ovom slueaju bila je to osušena koža jedne ptice. Pozove zatim svog nećaka da u nju dune, učini to i sam, i izgovori tajanstvene reči. Tada se Paulu tako se zvao nećak učini da se koža pretvara u živu pticu koja stade da obleće nekoliko trenutaka oko njih, da bi potom iščezla. Paul dobije uputstvo da istoga dana nabavi kožu dotične ptice i stavi je na sebe, što i učini. Sledeće noći usni san u kojem mu se snam ukaže u obličju ljudskog 40 Susreće se ipak nekoliko primera. Vračevima kod Kurnaja njihovi lični totemi objavljuju se u snovima Howitt, Nat. Zitelji rta Bedford veruju da kad ka­ kav starac noću nešto usni, to postaje lični totem prve osobe koju će sutradan susresti. Roth, Superstitiori, M agic a. Ali moguce je da se tom metodom dobijaju samo dopunski i sporedni lični totemi; jer, kao što kažemo u tekstu, u navedenom plemenu se u času inicijacije pribegava drugačijem postupku. To je slučaj i kod Tompson Indijanaca Teit, The Thompson lndians, str. EL E M E N T A R N I O B L IC I RELIGIJSK O G ŽIV 0 T A 153 biea; ono mu otkri tajanstveno ime koje mora izgovoriti kada bude hteo da ga zazove, i obeća mu svoju zaštitu. «47 Ne samo što je individualni totem stečen a ne podaren, već ovo sticanje obično i nije obavezno. Pre svega, u Australiji ima mnoštvo plemena u kojima je ovaj običaj, izgleda, potpuno nepoznat. Dok u plemenu Euahlaji svi vračevi imaju individualni totem iz kojeg crpu svoje moći, postoji veliki broj laika koji su ga lišeni. On je poeast koju podeljuje vrae, ali je čuva pre svega za svoje prijatelje i miljenike, za one koji teže da postanu njegova sabraća. Dobro je pribaviti ga, ali to se i ne mora. I obratno, čovek nije obavezan da se zadovolji samo jednim totemom; želi li da bude bolje zaštićen, ništa mu ne smeta da pokuša steei više totema;51 ako pak onaj kojeg već ima rdavo ispunjava svoju ulogu, može da ga promeni. Jedan od glavnih izvestitelja Hil Tauta bio je neki pokršteni Sališ; medutim, iako je iskreno napustio sva verovanja svojih predaka, iako je postao uzoran veroučitelj, njegova vera u delotvornost ličnih totema ostala je neuzdrmana. Glavni obred sastoji se u duvanju u kožu: ako nije propisno obavljen, do prenošenja totema neće doći. Jer, kao što cerno kasnije videti, dah je duh. Duvajući obojica u kožu životinje, vrač i recipijent ispuštaju ponešto od svojih duša koje se prožimaju i istOvremeno sjedinjuju s prirodom životinje koja i sama, u obliku svog simbola, uzima udela u ceremoniji. Thomas, »Further Remarks on Mr. Frejzer je u svojoj Z la tn oj grani naveo brojne običaje ili ve­ rovanja koja na različite načine izražavaju istu ideju upor. Hartland, Legend o f Perseus, II, str. Susreee se samo u Australiji, i to u malom broju ple­ mena; na nj se naroeito ukazuje u Viktoriji1i Novom Južnom Velsu. Sva­ ka od ove dve seksualne korporacije veruje da je mistickim vezama spojena sa određenom životinjom. Kod Kurnaja, svi muškarci smatraju da su braća emua carića yeerung , a sve zene veruju da su sestre konopljarke djeetgun ; svi muškarci su, dakle, yeerung, a sve žene djeetgun. U drugim plemenima, nightjar je zamenjen dedi­ cem. U životinji s kojom je na ovaj način orođen, svaki pol vidi zaštitnika prema kome valja postupati: s najvedim obzirima: zato je zabranjeno da se ona ubija i jede. Izraz »seksualni totemizam«, koji pozajmljujemo od Frejzera,58 jeste dakle opravdan. Taj totem jedne nove vrste čak neobično nalikuje totemu klana u tom smislu što je i on kolektivan: pripada svim pojedincima istog pola, bez razlike. Totemu klana nalikuje takode i po tome što između životinje pokrovitelj a i odgovarajućeg pola implicira postojanje genealoškog i krvnog odnosa: kod Kurnaja se veruje da su svi muškarci potekli od yeeriinga, a sve žene od djeetgima,59 Prvi posmatrač, koji je još 1834. Society o f N. Wales, X X X V III, str. Treba li da u sledećem običaju Varamunga vidimo trag seksualnog to­ temizma? Pre nego što se mrtvac ukopa, sačuva se kost njegove ruke. Ako je reč o ženskoj ruci, u pokrov u koji je uvijena stavljaju se pera emua; ako je u pitanju muškarac, pera su sovina N orth. ELE M E N TA R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG ŽIVOTA 155 Ovim pticama jedino žene ukazuju duboko poštovanje. «60 Tilmun je, dakle, bio veliki predak. Ali, jednom drugom stranom, ovaj isti totem približava se individualnom totemu. Veruje se, naime, da je svaki član polne grupe lično povezan sa određenom jedinkom odgovarajuće životinjske vrste. Ta dva života su tako tesno združena da smrt životinje povlaei i smrt coveka. »Zivot šišmiša«, kažu Votdžobaluci, »život je čoveka«. Svaka povreda te zabrane dovodi do pravih i krvavih bitaka između muškaraca i žena. Potiču, naime, otuda što se zamišlja da je celo pleme poteklo od jednog para mitskih bića. Izgleda da ovakvo verovanje zaista implicira da je plemensko oseeanje dovoljno osnažilo eda bi, u izvesnoj meri, moglo prevagnuti nad partikularizmom klanova. A činjenici da se muskarcima i ženama đodeljuje odvojeno poreklo treba, bez sumnje, potražiti razlog u samom stanju razdvojenosti u kojem žive polovi. Ali etnografski podaci kojima sada raspolažemo ne dopuštaju da se ovo pitanje reši. Uostalom, ma ko­ liko nam se činilo prirodnim i čak nužnim, vrlo je moguoe da ga urodenici nikad nisu ni postavili. Oni, naime, ne osećaju u istom stepenu u kojem mi onu potrebu da vlastita verovanja usklade i sistematizuju. Kod Kurnaja, ove krvave borbe često završavaju brakovima kojima služe kao obredni uvod. Ponekad, pak, te bitke postaju obične igre Petrie, naved. IX da postoji veza izmedu seksualnih totema i velikih bogova. GLAVA V KORENI OVIH VEROVANJA I Kritičko ispitivanje teorija Verovanja koja smo upravo razmotrili su očigleđno religijske prirode pošto podrazumevaj u klasifikaciju stvari u svete i profane. Dakako, u njima nema pomena o duhovnim bićima, a u toku našeg izlaganja nismo čak ni imali prilike da izgovorimo reči kao što su duhovi, geniji ili božanske ličnosti. Ali, ako su neki pisci — o ko­ jima cerno, uostalom, imati ponovo da progovorimo — sa ovog razloga odbili da u totemizmu vide religiju, učinili su to zato što je njihova predodžba o religijskoj pojavi bila netačna. S druge strane, uverili smo se da je ova religija najprimitivnija koju je danas moguće posmatrati i čak, po svemu sudeći, najprimitivnija koja je ikada postojala. Ona je, naime, neodvojiva od društvene organizacije na osnovi klanova. Ne samo što se, kao što smo pokazali, može definisati jedino u funkciji pomenute organi­ zacije, već izgleda da ni sam klan, u obliku koji pokazuje u veoma velikom broju australijskih plemena, ne bi mogao postojati bez totema. Jer članovi istog klana nisu medu sobom povezani ni zajedništvom staništa ni zajedništvom krvi, pošto nisu nužno krvni srodnici, a često su raspršeni na različitim tačkama plemenske teritorije. Njihovo jedinstvo potiče, dakle, jedino otuda što imaju isto ime i isti amblem, što veruju da održavaju iste odnose sa istim kategorijama stvari, što upražnjavaju iste obrede — to jest, na kraju krajeva, otuda što se sjedinjuju u istom totemskom kultu. Tako totemizam i klan, bar dok se ovaj poslednji ne poklopi s lokalnom grupom, upućuju jedan na drugoga. No, organizacija na osnovi klanova je najjednostavnija za koju znamo. Naime, sa svim svojim bitnim elementima ona postoji čim društvo obuhvata dva primarna klana; otuda, sve dok ne budu otkrivena društva svedena na samo jedan klan — a ne verujemo da su im dosad pronadeni tragovi — ne može biti jednostavnije organizacije. Religija tako tesno povezana s društvenim sistemom koji sve ostale nadmašuje u jed- ELE M E N TA R N I O BLIC I R ELIGIJSKOG ZIVOTA 157 nostavnosti može se smatrati najelementarnijom koju nam je dato da upoznamo. Uspemo li, dakle, da pronademo korene upravo analizovanih verovanja, ukazuju nam se izgledi da u isti mah otkrijemo i uzroke koji su u čovečanstvu razbuktali religijsko oseeanje. Ali, pre nego što se ovim problemom i sami pozabavimo, dobro je da razmotrimo najuglednija rešenja koja su predložena. I Nalazimo najpre grupu naučnika koji s l i misli li da totemizam mogu objasniti izvodeći ga neposredno iz neke pređašnje religije. Za Tajlora1 i Vilkena,2 totemizam bi bio poseban oblik kulta predaka; kao prelazni oblik izmedu ova dva religijska sistema poslužilo bi — svakako, veoma rašireno — učenje o seljenju duša. Veliki broj naroda veruje da duša posle smrti ne ostaje večito dezinkarnirana već dolazi da ponovo pokrene kakvo živo telo; s druge strane, kako psihologija nižih rasa ne uspostavlja nikakvu jasno definisanu graničnu liniju između duše ljudi i duše zveri, nije joj odviše teško da dopusti seljenje Ijudske duše u tela životinja. Životinja koja na taj način služi kao utočište nekom obožavanom biću po­ staje za sve potomke pretka, to jest za klan koji je od njega potekao, sveta stvar, predmet kulta — jednom recju, totem. Cinjenice na koje u društvima malajskog arhipelaga ukazuje Vilken težile bi da dokažu da su totemistička verovanja rođena upravo na pomenuti način. Na Javi i Sumatri krokodilima se uka­ zuje naroeita počast, u njima se vide blagonakloni zaštitnici koje je zabranjeno ubijati, prinose im se ponude. A kult koji im se uka­ zuje dolazi otuda što se veruje da utelovljuju duše predaka. Malajci s Filipina smatraju krokodila svojim dedom; prema tigru se odnose na isti način i sa istih razloga. Slična verovanja opažena su i kod Bantua. McCall Theal, Records o f South-Eastern Africa, V II. Ovaj rad poznat nam je samo na osnovu jednog Frejzerovog članka, »South African Totemism«, objavljenog u časopisu Man, br. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSKOG 2IVOTA 159 votinja samo utelovljenje, ako možemo tako da se izrazimo, kvaliteta dobro poznatih coveku; a kada nekim ljudima nadevamo kao nadimke imena lava, medveda, lisca, sove, papige, vepra ili erva, ne sažimamo li jednom reeju nekolike osobene crte jednog ljudskog života? «11 Ali, ako se doista i susreću, ove sličnosti su nepouzdane i izuzetne; čovek nalikuje pre svega svojim roditeljima, drugovima, a ne biljkama ili životinjama. Ovako retke i sumnjive analogije nisu mogle odneti prevagu nad onako jednoglasnim dokazima, niti pak navesti čoveka da o sebi i svojim prethodnicima misli u obli­ cima koje su osporavali svi podaci svakodnevnog iskustva. Pitanje, dakle, ostaje otvoreno i sve dok ne bude rešeno ne može se kazati da je totemizam objašnjen. Za Tajlora, kao i za Vunta, totemizam bi bio samo poseban slucaj kulta životinja. Ako bi se zaista verovalo da životinje totemske vrste utelovljuju pretke, članovima tuđih klanova ne bi se dopuštalo da slobodno jedu njihovo meso. Kult se, u stvari, ne obraća životinji kao takvoj već amblemu, slici totema. A između ove religije amblema i kulta predaka ne postoji nikakav odnos. Gledajući erve koji gmižu iz tela, poverovalo se da je u njemu utelovljena duša koja umiee s crvima. Crvi i, u širem smislu, svi reptili zmije, gušteri, itd. Druge životinje, pa čak i biljke i neživi predmeti, uzneseni su do istog dostojanstva tek kasnije. Ali ova hipoteza ne počiva čak ni na trunki dokaza. Vunt tvrdi Mythus uncL Religion, II, str. Ali, nije nam moguće uočiti šta može dokazati ovu tvrdnju u prilog koje autor ne donosi ni jednu činjenicu. Iz lista totema, otkrivenih bilo u Australiji bilo u Americi, nipošto ne proizlazi da bi. Od jedne do druge oblasti totemi se menjaju zavisno od stanja faune i flore. Uostalom, da je prvobitni krug totema bio tako usko ograničen, nije jasno kako bi totemizam mogao da zadovolji temeljno načelo prema kojem dva klana ili podklana istog plemena moraju imati dva različita totema. I Vunt prikazuje totemizam kao odeljak animalizma II, str. U njima postoje porodice, a ne totemski kla­ novi. Ako, dakle, ova verovanja i obieaji i imaju neke veze s drevnim totemističkim kultovima, sada predstavljaju njihove promenjene oblike9 i, prema tome, nisu nirnalo podesni da nam otkriju korene pomenutih kultova. Naein na koji se jedna ustanova obrazovala ne može se razumeti posmatrajući je u času njenog punog raspadanja. Želimo li da saznamo kako je totemizam roden, ne treba da posmatramo ni Javu ni Sumatru već Australiju. A ovde ne postoji ni kult mrtvih,10 ni ueenje o seljenju duša. Doduše, veruje se da se mitski heroji, osnivači klana, periodično remkarniraju — ali isključivo u Ijudskim telima; svako rodenje je, kao sto cerno videti, proizvod jedne od tih reinkarnacija. Ako su, dakle, zivotinje totemske vrste pred­ met obreda, to nije zato što se veruje da u njima prebivaju pradedovske duše. Istina je da se ovi preci cesto predstavljaju u životinjskom oblieju, a ta veoma oesta predstava je značajna činjenica o kojoj cerno morati da položimo računa; ali nije je moglo poroditi verovanje u metempsihozu, jer je ono nepoznato australijskim društvima. Uostalom, daleko od toga da može objasniti totemizam, pomenuto verovanje i samo pretpostavlja jedno od osnovnih nacela na kojima totemizam počiva; znači da kao svršenu stvar uzima upra­ vo ono što treba objasniti. Naime, baš kao i totemizam, ono podrazumeva da se covek shvata kao blisko srodan životinji; jer, da su ova dva carstva u duhovima jasno razlučena, ne bi se verovalo da Ijudska duša može s takvom lakoćom preci iz jednog u drugo. Potrebno je čak da se telo životinje smatra istimskim zavičajem liudske duše, pošto se veruje da se ona u nj vraća čim ponovo zadobije slobodu. No, ako ovu neobienu srodnost postuliše, ueenje o selje­ nju duše je nipošto ne tumaai. Jedini razlog koji Tajlor navodi jeste činj enica da eovek ponekad podseća na neke anatomske i psihološke crte životinje. »Divljak«, veli on, »posmatra poluljudske crte, dela i ćud životinja sa iznenadenjem punim naklonosti. Ali ovo shvatanje je medu najspornijim: jedino klan pretpostavlja totem koji svoj puni smisao ima samo u klanu i kroz njega. Lang, Social Origins, str. E L E M E N T A R N I O BLIC I RELIGIJSKOG ŽIVOTA 159 votinja samo utelovljenje, ako možemo tako da se izrazimo, kvaliteta dobro poznatih čoveku; a kada nekim ljudima nadevamo kao nadimke imena lava, medveda, lisca, sove, papige, vepra ili erva, ne sažimamo li jednom rečju nekolike osobene crte jednog ljudskog života? «11 Ali, ako se doista i susreću, ove slienosti su nepouzdane i izuzetne; čovek nalikuje pre svega svojim roditeljima, drugovima, a ne biljkama ili životinjama. Ovako retke i sumnjive analogije nisu mogle odneti prevagu nad onako jednoglasnim dokazima, niti pak navesti čoveka da o sebi i svojim prethodnicima misli u oblioima koje su osporavali svi podaci svakodnevnog iskustva. Pitanje, dakle, ostaje otvoreno i sve dok ne bude rešeno ne može se kazati da je totemizam objašnjen. Za Tajlora, kao i za Vunta, totemizam bi bio samo poseban slueaj kulta životinja. Ako bi se zaista verovalo da životinje totemske vrste utelovljuju pretke, članovima tudih klanova ne bi se dopuštalo da slobodno jedu njihovo meso. Kult se, u stvari, ne obraća životinji kao takvoj već amblemu, slici totema. A izmedu ove religije amblema i kulta predaka ne postoji nikakav odnos. Gledajući erve koji gmižu iz tela, poverovalo se da je u njemu utelovljena duša koja umiee s ervima. Crvi i, u širem smislu, svi reptili zmije, gušteri, itd. Druge životinje, pa čak i biljke i neživi predmeti, uzneseni su do istog dostojanstva tek kasnije. Ali ova hipoteza ne počiva čak ni na trunki dokaza. Vunt tvrdi Mythus und Religion, II, str. Ali, nije nam moguće uočiti šta može dokazati ovu tvrdnju u prilog koie autor ne donosi ni jednu činjenicu. Iz lista totema, otkrivenih bilo u Australiji bilo u Americi, nipošto ne proizlazi da bi bilo koja životinjska vrsta igde igrala pretežnu ulogu. Od jedne do druge oblasti totemi se menjaju zavisno od stanja faune i flore. Uostalom, da je prvobitni krug totema bio tako usko ograničen, nije jasno kako bi totemizam mogao da zadovolji temeljno načelo prema kojem dva klana ili podklana istog plemena moraju imati dva različita totema. I Vunt pri­ kazuje totemizam kao odeljak animalizma II, str. Čim je čovek, pod utiskom iznenadenja koje su uzrokovale nepravilnosti ustanovljene u kretanju pojava, naselio svet natprirodnim bićima,16 osetio je potrebu da se sporazume sa zastrašujućim silama kojima se sam okružio. Shvatio je da je najbolji način da ne bude uništen sklopi li s nekima od njih savez i tako pribavi njihovu pomoć. No, u toj fazi istorije, jedini poznati oblik savezništva i udruživanja bio je onaj koji proizlazi iz srodstva. Svi članovi istog klana se uzajamno pomažu jer su srodnici, ili — što izlazi na isto — jer sebe smatraju srodnicima; nasuprot tome, razlieiti klanovi postupaju jedan prema drugome kao neprijatelji, jer su različite krvi. Ali kako u to vreme pojedinac još nije imao sopstvene ličnosti, kako se u njemu video samo bilo koji deo njegove grupe, to jest klana, ono srodstvo je kolektivno sklopio klan u celini, a ne pojedinac. Sa istog razloga, klan je rečeno srodstvo sklopio ne s jednim predmetom uzetim ponaosob, već s prirodnom grupom, to jest s vrstom čiji je ovaj predmet deo; jer čovek misli svet kao što misli samoga sebe, i kao što sebe tada nije shvatao kao nešto odvojeno od klana, ni pomenutu stvar nije mogao poimati kao nešto odvojeno od vrste kojoj ona pripada. A vrsta stvari koja je s nekim klanom povezana srodničkim vezama je, veli Dževons, totem. Izvesno je, doista, da totemizam podrazumeva tesno udruženje klana i odredene kategorije predmeta. Ali da je, kao što hoće Dževons, ovo udruženje ugovoreno slobodnom voljom, s punom svešću o cilju kojem se smera, čini se malo saglasnim onome čemu nas uči istorija. Religije su složene stvari, odgovaraju suviše brojnim i nejasnim potrebama da bi njihovo poreklo moglo počivati u dobro promišljenom činu volje. Uostalom, pored toga što pati od preteranog pojednostavljivanja, ova hipoteza je bremenita neverovatnim stavovima. Kaže se da je čovek nastojao da pribavi pomoć nat­ prirodnih bića od kojih zavise stvari. Ali tada bi se morao radije obratiti najmocnijima medu njima, naime bićima čija je zaštita obećavala najveću delotvornost. S druge strane, ako je odista trebalo pribaviti jedino saveznike i branioce, čovek bi morao nasto15 Introd uction to the H istory o f Religion, str. E L E M E N T A R N I O B LIC I R ELIGIJSKOG ŽIV 0T A 161 jati da ih stekne najviše što je moguee, jer odbrane nikad nije na pretek. Medutim, svaki klan se, u stvari, sistematski zadovoljava samo jednim totemom, to jest samo jednim zaštitnikom, ostavljajući drugim klanovima da posve slobodno uživaju zaštitu svojih totema: svaka grupa se strogo zatvara u vlastitu religijsku oblast i nikad ne nastoji da zadre u područje svojih suseda. Ovu ogradu i ublaženje nije moguee razumeti u okviru hipoteze koju ispitujemo. II Uostalom, sve ove teorije greše što prenebregavaju pitanje koje vlada celim našim predmetom. Videli smo da postoje dve vrste totemizma: individualni i klanski. Oni su suviše očigledno srodni da medu njima ne bi postojao i neki odnos. Umesno je, dakle, zapitati se nije li jedan izveden iz drugoga i, u slučaju potvrdnog odgovora, koji je od njih primitivniji; zavisno od rešenja koje će se usvojiti, problem korena totemizma postaviće se na razlieite načine. Pitanje se narneće utoliko neodložnije što je od veoma opšteg značaja. Individualni totemizam je individualni vid totemističkog kulta. Ako je on, dakle, prvobitna činjenica, treba reći da je religija rodena u svesti pojedinca, da odgovara pre svega individualnim težnjama, a da je kolektivni oblik poprimila tek kasnije. Takva je, naime, teorija koju podržava Frejzer u svojoj Zlatnoj grani,18 Hil Taut,19 gđa Flečer,20 Boas21 i Sventon. S ove tačke gledanja, dakle, totem klana može biti samo individualni totem koji se uopštio. Neki istaknut čovek, pošto je iskušao vrednost totema kojeg je slobodno odabrao, preneo 18 2. U novijim člancima, koje ćemo kasnije analizovati, Frejzer je izložio drugačiju teoriju koja ipak, po njegovom mišljenju, ne isključuje u potpunosti onu razvijenu u Z la tn o j grani. Society o f Canada, 2 serija, V II, 2. Isti autor, »Report on the Ethnology of the Statlumh«, J. Na različite prigovore upueene njegovoj teoriji Hil Taut je odgovorio u IX tomu Trans, o f the R. Society o f Canada, str. Fletcher, »The Import of the Totem«, u Smithsonian R eport fo r 1897, str. II Elementarni oblici religijskog života 162 E M IL D IR K E M ga je na svoje potomke; množeći se vremenom, oni su napokon obrazovali onu proširenu porodicu koju čini klan i tako je totem postao kolektivan. Hil Taut je poverovao da je dokaz u prilog ove teorije pronašao u naeinu na koji totemizam shvataju neka drustva ameriekog Severozapada, naroeito Sališi i Indijanci s reke Tompson. Kod ovih naroda susreće se, naime, i individualni i klanski totemizam; ali, oni ili ne koegzistiraju u istom plemenu, ili su pak, kada i koegzistiraju, nejednako razvijeni. Menjaju se u obrnutoj srazmeri jedan prema drugome: tamo gde totem klana teži da bude opšte pravilo, indivi­ dualni totem teži da iščezne, i obratno. Ne znači li to da je prvi oblik noviji nego drugi, kojeg iskljueuje stajući na njegovo mesto? Naime, u istim ovim društvima, predak klana nije totemska životinja već se utemeljivač grupe obieno zamišlja u liku ljudskog bića koje je, u datom trenutku, stupilo u odnose i porodično opštenje s nekom basnoslovnom životinjom od koje je primilo svoj totemski amblem. Taj amblem, zajedno s narocitim moćima koje su s njim povezane, prešao je zatim, pravom nasleđa, na potomke mitskog heroja. Izgle­ da, dakle, da i sami narodi u kolektivnom totemu vide individualni totem koji se ovekovečio u istoj porodici. Uobražavajući da je i kolektivni totem, uopšte uzev, irnao isto poreklo, samo se tvrdi da je činjenica koju je moguće i danas posmatrati postojala i u prošlosti. Odgovor na to pitanje menja se od autora do autora. Hil Taut u njemu vidi poseban slučaj fetišizma. Osećajući da je sa svih strana okružen zastrašujućim duhovima, pojedinac je, navodno, iskusio isto ono oseeanje koje je Dževons maločas pripisao klanu; da bi mogao da se održi, nastojao je da u tom misterioznom svetu pribavi nekog moćnog zaštitnika.

OCENJIVANJE BALKANSKIH PESAMA - LayZ - TKO SE BOJI VUKA JOŠ
Osim toga, članovi klana dopuštaju susednim klanovima da jedu životinju čije ime oni kolektivno nose, jedino pod uslovom da budu poštovane nužne formalnosti. Upravo ova razdeoba prirode medu razlieitim božanstvima čini predstavu koju nam pomenute religije pružaju o univerzumu. Da li je to konacna lista. U tom času ima — ili veruje da ima — vizije, da doživljava neobične snove za koje ga je cela ova obuka prirodno predisponirala. E L E M E N T A R N I O B L IC I R ELIGIJSKOG 2IVO TA 9 potrebno da zna koja je bila njegova polazna tačka. Ovom prilfkom dajemo izbor knjiga koje govore o doveku u svetlost. III Ali ove primitivne klasifikacije ticu se, ne manje neposredno, i nastanka religijske misli. Xzibit — X 2000. Sva poznata bića bivaju tako rasporedena u nekoj vrsti spiska, sistematske klasifikacije koja obuhvata prirodu u celini. Energija pokrede sve na§e fabrike I rudnike l sva saobradajna sredstva; ona nas hrani i snabdeva vodom, greje i hladl. Pri ravnotezi detektorski napon Vd jednak je nuli. Ranije su pronadena dva zivg primerka ove komjace.